Порнографија угрожава еротику

ВИШЕ ОД СПОРТА
Универзитетски професор др Ратко Божовић (74) на провокативно питање – Ко сте Ви? одговара недоумицом: „Непрекидно се питам ко сам ја”. Он то каже врло искрено. Јер, све што ради, како каже, чини одговорно. Свакој, од низа обавеза и односа, предаје се до краја, без остатка. Тако се понашао и кад је улазио у све тајне књижевности, психологије, социологије и људске душе.

Он је био човек који је, до пре двадесетак година, мирно и лагодно, са својим студентима, медитирао о култури, доколици, животним вредностима...

Али, понет ратним вихором натерао је себе да се бави и анализом политичких збивања, иако је знао да је то узалудан посао.

О свему овоме написао је у око петсто научних радова, књига и пројеката.

 Да ли сте сигурни у све што кажете?

Никад нико не сме да буде сигуран у процене било чега, јер живот је река која непрестано тече. И не волим људе који су превише сигурни. Они су ми досадни и монотони. То су људи без маште. Они иза свог става стављају тачку, а то право нема ни Бог.

 У ком светлу памтите родитеље?

Рођен сам у Бањалуци шест година пре Другог светског рата. Мој отац Милутин је био војно лице. Он је, почетком рата, отишао са војском да брани што се одбранити није могло. И 10. априла 1941. године, првог дана Независне државе Хрватске, он је погинуо. Никад нисам дознао где је његов гроб. После очеве смрти мајка Јована (Косовић) мене и брата Душана је одвела кући, у Црну Гору, у село изнад Никшића.

 Кад сте се заљубили у писану реч?

Ми смо у никшићкој гимназији имали и професора, двометраша, витеза знања, фантастичног човека, Владимира Мијушковића. Он ме увео у књижевност, филозофију, психологију... И било је логично да то у Београду и студирам.

Ко је у Београду био уз Вас?

Рођаци код којих сам становао у Ранкеовој, елитној улици на Врачару. То је била предност, јер моја личност није била дељена у колективном боравку, у студентском дому. У ову кућу долазили су моји пријатељи који су касније стекли углед истакнутих писаца: Мирко Ковач, Данило Киш, Будимир Шћепановић, Матија Бећковић... Сви смо из Црне Горе дошли у Србију. 

 А шта је са Вашим ставом „национализам је негирање нације”?

Није баш тако. Рекао сам да национална припадност не би морала да иде у искључивост, јер то право не припада култури ниједне нације. И увек сам критиковао национални егоизам, а то ни ја ни моји другови никад нисмо испољавали.

 У ком стању сад видите Црну Гору?

Све то доживљавам као један велики неспоразум са собом и једно сређивање стања после великог нереда и животног „земљотреса”. А у таквим ситуацијама много тога се не уради онако како би то требало учинити.

 А шта мислите о Милу Ђукановићу?

Он је једина аутентичнаособа и по свему недостигнута у Црној Гори. Свидело се то нама или не, он је, у политичком смислу, човек од формата. А његов став о Косову неће бити од утицаја на Међународни суд који би требало да расправља о проблему Косова. А ова одлука суда је веома значајна за све процесе који ће се касније дешавати.

 Како објашњавате ставове вођа од Тита до Тадића?

И мој живот су усмеравали Тито, Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић... Све њихове политике повезује нит која се, грубо речено, може објаснити у три речи: „Обећање лудом радовање”. Јер, сви политички пројекти имали су једну димензију при најави, а другу после онога шта се стварно догодило.

 Ко је од њих на Вас оставио снажан утисак?

Тита никад, у време његове владавине, нисам поменуо. Али, како време пролази све више се враћам на оно – шта је Тито чинио, као и на начин тог чињења који је другачији од онога којим је он – демантован. Склон сам да се поново упитам ко је био Тито и шта је он значио овде и у свету. А у новијој историји мислим да је носилац идеје једне нове политичке мисли био само Зоран Ђинђић.

 Шта Вам смета у српској политици?

Ужасавам се од тромог и успореног темпа промена. А многи наши политичари не заслужују, по свом менталном склопу, ни да буду на тим положајима. А они, у борби за власт, убијају наше време. Они су наши времеубице. И још нешто: свака држава има своју мафију, али плашим се да наша мафија има своју државу.

 Како тумачите графит: „Косово је Србија, а све остало је Делта”?

Ови наши милијардери, својим бахатим понашањем, и на улицама, у џиповима, и у пословним односима, са свим препорукама, делују провокативно на милионе сиромашних. Наравно, ја немам ништа против легалног тржишта, али ови, како их народ зове, тајкуни, и не крију да су били, а верујем да су многи и сад, у блиској вези са влашћу.

Како видите ситуацију са српским спортом?  

Волим спорт, волим игру у свим облицима и у свим односима. Спортом сам се бавио готово активно. У младости сам био фудбалер. Трчао сам и побеђивао на кросевима. Сад играм шах... И то ми је велико задовољство. А тренутна ситуација у фудбалу наводи нас на стару тезу да „ништа што је почело добро не мора тако и да се заврши”.

 Како то објашњавате?

Имали смо силне успехе у спорту и кад нигде нисмо били успешни. Посебно у фудбалу, са Звездом, кад је била првак света! А уз све почасти стигао је и новац. А новац је покварљива роба... Посумњало се у неке људе. Али, желим да верујем у њихову невиност. Као што видим да наши тенисери, уз сва понашања, која су пример за углед, и на терену играју главне улоге у обе светске конкуренције.

 А шта је са навијачима?

Клубови, и онај део државе који успоставља јавни ред и мир, морају да покажу своје право лице. Јер, поремећај друштва, у свим прошлим догађањима, пренет је на трибине спортских игралишта. И ту су замењене улоге: навијачи су постали важнији од играча, па и од државе... Све то, као у свим уређеним земљама, може да се доведе у савршен ред, само ако они који у том послу учествују поштују закон.

 Да ли „црно-белих” односа има и у српској култури?

Имамо леп позоришни живот. Сећам се општих животних криза кад у позориштима није могло да се дође до улазнице. А тако је, често, и сад. Исти случај је у четвртак био са премијером опере „Вертер”, па и са филмом „Турнеја”... Али, што се тиче музеја ужаснут сам чињеницом да су нам депои пуни, а галерије полупразне, јер су галерије у лошим просторима. А слика у депоу је мртва слика...

 А како доживљавате порнографску слику?

Мислим да је порнографија, које код нас има много, директно ударила на сексуалност и све вредности еротике. Порнографија обезвређује еротску тајну. А Ерос није само димензија новог живота већ и стваралаштва. Зато тај порнографски трулеж, у медијима најнижег ранга, заклања све вредности најлепших људских доживљаја.

 Шта мислите о кризи додира...      

Сви смо сад просто опседнути додиром мобилног телефона, компјутера, аутомобила, телевизора... а не додиром вољене особе. Уосталом још је најумнија Српкиња, Исидора Секулић (1877-1958), одавно казала: „Плашим се да машине неће освојити само људски мозак већ и – људско срце”. Зато морамо поштовати сва техничка достигнућа, али и слушати душу.

 ... а о кичу?

Постоје мишљења да се преко кича може стићи до вредности. То, у „преводу”, значи да преко кича имате информацију, па ако сте радознали ви тражите оригинал. Али, онај ко уђе у лавиринт кича тешко ће из њега да изађе. Јер, кич има низ димензија које могу да заварају. А кич је све, од уметности, моде, начина говора, политике... 

 Колико волите телевизију?

Трудим се да јој не придајем велики значај. Јер, ако вас телевизија узме под своје изгубићете низ драгоцених животних тренутака. Некада нам је телевизија приказала измишљени рај, а сад нас приближава стварном паклу. Уз све ове крајности телевизија није објективна. Она некоме припада.

 Да ли верујете у равноправност полова...

Нема ове равноправности у много односа. На пример: у домену биологије, психологије, разумевања... И кад је говор у питању жене много тога разумеју на један, а мушкарци на други начин. Све су то велике разлике. И сигурно је да мушко „писмо” није исто што и женско „писмо”. Али, све се то мора разумети и уважавати.

 ... а у дубоко пријатељство полова без еротизма?

Па... верујем. У људским односима су могућа чуда. Наравно, обоје морају да се потруде да тако буде. Али, један мој друг, ипак, каже: Верујем у то, чак и уз вино, до поноћи, а после тога – ништа не гарантујем...

Шта поштујете код мушкарца...

Да буде оно што јесте, да не буде неко други. Да знам с ким разговарам.

... а код жене?

Пре свега женственост и луцидност, брзину ума.

 Колико поштујете наду и илузију?

Веома. Без њих се не би могло мирно живети. Али, ако вас обузму одвешће вас у – другу крајност.