Храбра Ранда спасила Салета Сарајлију

Пре поласка у град „Братске љубави" снабдео сам се новчаницама од једног долара. Све време гледам лево-десно не бих ли спазио неког „нормалног” да питам за Салка, за школу где он чисти круг, за напуштену католичку цркву, ил' за било шта од помоћи.

Кад бих се зауставио прво бих тутнуо долар-два у руку па тек онда питао. Вртим се у круг више од сата, нико од  помоћи. Ноћ је почела да пада а ја да губим наду. И таман кад сам размишљао да се окренем назад, један старији „бро" рече:

- Ја не знам, ал знам ко зна.

- Говори, рекох и погледах га право у очи.

Представи се али му име нисам разумио због локалног акцента.

- Мој полицајац је у смени. Он зна све и свакога у северној Филаделфији. Ту је годинама и ради за обе стране. Двадесет долара, да или не"?

Мислим се, добри Салко је вреднији од тих два'ест пишљивих долара.

- Важи, рекох.

- Dај паре и чекај ту.

Нема га дуго. Је.. два'ест долара, нису ни први ни последњи које сам поклонио, рекох у себи. У том трену он се појави.

- Знам где је, рече ми и показа руком правац.

- Далеко је, треба нам више од пола сата до тамо. Живи са једном нашом у напуштеној гаражи, негде око Шесте улице и Allegheny авеније. Још двадесет долара за мене, па да крећемо. Оћеш, нећеш"?

Дадох му без речи и кренусмо. Он напред, ја позади, а након стотињак метара, скрену он удесно:

- Овуда је пречица, рече и настави спорим кораком.

Килав неки, млађи од мене, а иде к'о пребијен коњ. После неколико раскрсница пролазимо кроз улице преплављене смећем без осветљења. Зврје празне куће, а напуштени керови рове по хрпама за отпадака хране. На разбацаним гомилама има свега и свачега, празних конзерви, поломљеног намештаја, изношене гардеробе, јајастих лопти, дечијих играчки, секси магазина.

Настављамо истим темпом, он напред ја позади. Испод једног надвожњака слике као из филмова страве и ужаса. Десетине измрцварених наркомана, кост и кожа, тресу се и превијају од болова. Вероватно због недостатка наркотика. Има их свих година и боја. Ту, на камари, су сви исти и равноправни. На лицима им изгубљени и беживотни погледи.

Неки са успореним покретима боре се да остану на ногама. Не реагују на пролазнике. А има их и који гласно запомажу. Свуда около разбацани шприцеви, разне пилуле, таблете, бочице. Чује се „nigger", „fuck”, „shit”, „kiss my ass”, „mother fucker”, „asshole”.

„Dобро дошао у Америку”, пожели ми водич.

Пожурујем га сваких пет минута, бојим се да ме не ухвати мрак у повратку ако не нађемо Салета. Онда сам награбусио. Он ме успут ме саветује, како да се понашам у случају да нас „његови” зауставе:

„Никог не гледај у очи. И не говори своје право име. Личиш на Руса. Овде их не воле. Неки би све дали да те сретну самог у мраку. Ако буде густо ја ћу те загрлити.” Препознају га, али их он увек предухитри да се први јави.

„Онај тамо са великом главом је девет година провео у затвору, са мном две и по. Два пута је скакао са трећег спрата да бежи, ал' без среће. Видиш оног са црним наочалима и штапом за ходање. Не тај, не тај”, показује ми очима кришом.

„Са њим сам продавао кокаин док ме није продао. Штап му служи да буде мање сумњив дротовима. Види боље него ти и ја заједно. Овде полицајца зову пиг.

Настављамо а он прича к'о навијен, не стаје. Највише о себи, животу на улици, дјеци којој не зна ни имена честито. Не прекидам га јер знам да нема никога и да му треба неко да га слуша и да му се изјада. Што рекли у нашој Босни да „издуши”. Стално га пожурујем, ал' не вреди. Одужило се, више од сата корачамо, са малим прекидима. Прошли смо поред улица: Spring Garden, Girard, Thompson, Master, Diamond, Sasguenehunna, Leigh, Germantown... 

- Кад ће то, питам га по ко зна који пут?

- Још мало, одговара.

Хвата ме страх да ме не води у непознато. Свашта ми се мота по глави. Делује као да су му „све на броју”, ал' д'е му вјеруј. Негде између Шесте улице и Allegheny авеније ухвати ме за руку: 

- Стигли смо, и показа кажипрстом. У оној гаражи живи твој пријатељ са нашом.

Просторија два са два, без прозора. Зидови испрљани. Мрак је, не видим шта пише. Кров од неке црне фолије. Уместо браве вире два парчета жице. На све стране смеће. Има свега и свачега. Гледам около, да бих видео опушак или нешто што би одало Салета. Таманио је рибље конзерве сваки дан док смо радили заједно, али не виђех ниједну празну. Нема ни опушака од цигара.

Сале, Салко, почех ја да дозивам. Вичем из свег гласа, а све гледам да ме други не чују. Ништа, нико се не одазива, јавља. Глас ми одзвања около, појавише се комшије на вратима. Сумњив сам им. Хвата ме страх.

Мој водич сједи незаинтересовано, не обраћајући пажњу ни на кога. Храбри ме: „Вичи, вичи. Ту је, мора бити унутра. Гласније, гласније”.

У том тренутку се зачу: „Ко је тај ајван”?

Срце ми заигра, кад чух наш језик. То је његов је глас.

- Ја сам, твој земо. Зар не видиш коњу један, продрах се што сам јаче могао, више се не обазирајући хоће ли ме ко чути.

- Ко те звао ајвану, настави он?

Кад видјех сенку малог рачвастог, као да је буре јахао, то посто бих сигуран да је то Салко. Иза њега се појави жена, за главу већа и дупло шира од њега. Ајд' што их Бог даде, ал' што их споји, говорила је баба Симка кад би видела двоје накарада заједно.

- Мањег човека а веће будале у животу нисам видео, добаци мој водич. 

- Марш у п.... м......”, одбрусих му на нашем, и заманух руком из лакта, а он се трже, не разуми ме, али укапира да је нешто згрешио. Уста и испружи руку: „Још десет долара, па ја идем”. Дадох му. Они их гурну у задњи џеп и пожели ми срећу: „God bless you”. Окрену се још једном и добаци: „Никоме ни реч о мени, и неста у мраку.

За то време Сале се „омекша”, приђе и загрли ме. А онда поче да плаче. Кад то виђе његова пријатељица, пође према мени са стиснутом шаком. Сале је ухвати за руку и нешто јој промрља на уво, па је представи именом.

„I love you honey”, одговори Ранда. „I love you honey too”, не оста дужан он. Седосмо на импровизоване столице од „Wаwа” полупоцепаних и украдених корпи.

Салко ост'о исти. Ништа се није променио. На њему исти понос, поглед се мало “замутио”, ал' доброта извире из сваке ријечи. Кад прича „меди”, као да те милује речима попут старих и добрих људи из мог краја у Посавини.

Ранда поче свој монолог:

„Ја сам осмо дете које је мајка одгајила, а ни сама не зна колико их је изгубила на порођају. Умрла је пре тридесете, од непознате болести. Оца никада нисам упознала. Имам петоро старије браће, и сви су у затвору. Две сестре не виђам годинама. Радим од своје једанаесте.

Нигде ме нису задржали дуже од тридесет дана. Једном сам издржала девет месеци у кухињи брзе хране, Мекдоналдс. И кад сам се порадовала да ће ми продужити на годину дана и уплатити здравствено осигурање први пут у животу, отпустили су ме без речи. Отада сам на улици. Сваки дан и ноћ.

„I love you honey”, прекиде на тренутак, добаци Салки и настави још брже да прича.

„I love you honey”, не оста' дужан ни он.

На њеном телу од сто педест кила нема више места за нову тетоважу. Ту су имена америчких блуз звезда, бораца за права црнаца, председника Обаме, Опре, Серене Вилијамс, кућних љубимаца, љубавника...

Повише груди, округлих к'о сремске лубенице, пише „sex lives matter”. На позадини, изнад прерасле задњице - „push it hard baby”.

- Јеси л' дотак'о дно, питам Салку?

- Нисам, ал' знам једног који је дотакао. Ено га рахметли, на мезарју у Барама.

- Како сте се упознали?

- Враћајући се касно на бициклу кући са посла, окретао сам педала ко луд јер су почеле да завијају сирене“, поче Салко да прича, увуче дим цигаре до дна па настави:

„Зачух изненада глас, у помоћ, у помоћ. Изгубљен сам. Закочих са обе патике по асфалту, пошто ми кочнице традиционално нису радиле. После пет-шест метара дрљања, некако се зауставих.

Један млади човек избезумљеног погледа стајао је са једном руком у џепу. Поче он са афричким нагласком да ми објашњава у ово доба нема превоза. Не знам у ком правцу да идем. Једва сам га разумео. Иако ни сам нисам био сигуран где да иде предложих да му оријентир буде највиша зграда.

У делићу секунде „избезумљени” Африканац извуче пиштољ и прислони ми на стомак: „Паре, све што имаш ил' си мртав!

Цео живот ми прође кроз главу у трену. Од прве запамћене слике са четири године, кад ме тетка Мара бацала у ваздух, првог дана у основној школи, учитеља Луке, одласка у армију...

Успомене пролетеше у магновењу, мада је додир пиштоља на стомаку трајао к'о вечност. Паре или си мртав, понови он?

- Брате, ми смо исти „shit”. Ти из Африке, а ја из друге најсиромашније земље у Европи. Немам пуно, узми све.

Дадох му полу поцепани кожни новчаник. Једним покретом прстију, захвати мало долара што се нашло, две пластичне картице на којима је једва било за следећи месец-два живота, неколико безвредних визит карти и баци новчаник у страну.

У том тренутку из мрака ниоткуда као да ју је Бог послао појави се Ранда. Зграби му све из руке и удари га дланом посред лица. Он се окрену мало око себе, затетура и неста без речи.

Отада се ја и моја Ранда не одвајамо, делимо све и добро и зло.

- А Емина, отеми се?

- Долазе тешка, зај..... времена. Мора да се ојача персонел”, не даде се он.

Зауставља ме, каже безбедније ти је пред зору док „браћа” спавају. Дочекасмо свитање уз нашу шљиву, коју сам крио целу годину дана од себе за посебног пријатеља, и понеку сузу.

На повратку, недалеко од Салкине шупе, заустави ме чувар реда и мира. И док ми је враћао личну карту, добаци: „Имам даму за тебе”.

Марко Смиљић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика