Да ли су лудаци маскирани непријатељи режима

У жељи да представи значај и посебно место лудака у драмама једног домаћег аутора, мср Зорана Ћупић написала je рад „Савремени Хамлет са лобањом у руци – типови и говор лудака у драмама Душана Ковачевића”, објављен у Зборнику радова са Осмог научног скупа младих филолога Србије, одржаног 10. априла 2021. на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

Синтагматске конструкције наслова и поднаслова

Пишчево указивање на дистинкцију између ликова и лица, али и синтагматске конструкције наслова и поднаслова, као што су: „Клаустрофобична комедија”, „Урнебесна трагедија”, „Професионалац” (поднаслов: „Тужна комедија по Луки”), „Генерална проба самоубиства” („Мало горча комедија о лажи”), „Живот у тесним ципелама” („Порнографија живота и смрти”), „Кумови” („Комедија свакодневне трагедије”), неминовно указују на специфична антитетична стилистичка својства која имају стилогену вредност и постижу драмски ефекат изневереног очекивања, али и дискурзивно упућују и одређују драмску конструкцију, наводи наша саговорница, која је у претходним разговорима говорила о првом и другом типу лудаштва.

– Преиспитивање појма стварности је присутно у драмама Ковачевића, а под окриљем феномена лудаштва често и бива остављено као отворено питање. Комедије које су биле предмет истраживања, сатирички су настројене, критички, са пуно изругивања, хиперболе, алегорије, алогичних и оксиморонских склопова, цитата, алузија и са циљем приказивања света као луднице, а почевши од микроћелије света – породице – наводи Ћупићева.

Питање стварности и реалности света

Међутим, истиче да су комедије „Генерална проба самоубиства”, „Живот у тесним ципелама” и „Кумови” језички обликоване тако да надограђују поменуте драматуршке механизме, померају жанровске границе, постављају питање стварности и реалности света.

Драма „Генерална проба самоубиства” у први план ставља феномен лудаштва, пре свега приказујући лик самоубице, архитекте, глумца, а потом и кроз остале ликове. Циљ је надограђивање реалности, али и постављање основних проблемских егзистенцијалних питања човека у свету (не)слободе. Говорна карактеризација је кројена тако да подсећа на црну комедију, трагикомедију, а са неминовном горчином која остаје.

– Кроз илузију позоришта и стварности, опет се сусрећемо са травестирањем обичности, и претеривањем до границе гротескног. Кроз лик архитетке, самоубице, глумца запажамо лик лудака, тренутно посрнулог, са лобањом у руци, а на основу чијих поступака можемо и поставити проблемско питање овога рада: Да ли су лудаци маскирани непријатељи режима, посрнули појединци, хамлетовски карактери са лобањом у руци као жртвом савременог доба? – објашњава Зорана.

Наизглед трагичне ситуације су успевале остварити ефекат комичног, а фрагментарност у грађењу ликова је постигнута говорном карактеризацијом.

Визија лудаштва из комичних ситуација прелази у трагичност

Феномен лудаштва исказан у језику главних ликова драма на два начина кроји карактере који су у супротности са светом у коме живе и стога бивају одбачени. Колико визија лудаштва може из комичних ситуација да пређе у трагичност, указује и говор психијатра на крају драме „Генерална проба самоубиства”, а који поприма карактеристике интимног и мисаоног монолога, са дозом циничности.

Полифоничност у драмском изразу је посебно присутна у драмама „Живот у тесним ципелама” и „Кумови”. У првој се читалац сусреће са ликовима који су због егзистенцијалне кризе постали жртве система, идеологије и бивају подвргнути експерименту који их, хтели они то или не, одводи у лудило. Циркуска игра са трагичним крајем као да упозорава на оно што се у ранијим драмама давало у наговештајима, а доживљај смрти, слободе и лудила се најбоље види у дијалогу Раде и Стеве.

Типови лудаштва

Приказ феномена лудаштва у говору и типовима се мењао током драмског опуса Душана Ковачевића. Кренувши од једнодимензионалних ликова чије је лудаштво потврђено клинички, али често и безопасно, преко ликова лудака који су претња по систем и идеологију, представљајући мислене лудаке, стигло се до ликова који у себи садрже мешавину прва два типа. Такви ликови своје лудаштво не виде, не прихватају и имају зазор, а можда су и најопаснији, док њихова трагичност то и потврђује.

– Поменути тип ликова лудака срећемо и у драми „Кумови”, где се писац потпуно поиграва са границама жанра и односом стварности и фикције. Језичко-стилске карактеристике постају упечатљиве по немуштом језику, ономатопејским упливима, нестварним и неочекиваним обртима, а однос ауторског говора и говора ликова најбоље се слика у дидаскалији: Питање: „Ко сам ја”, које дечак Невен поставља на крају драме може постати и универзално, али и реторичко питање свих вишедимензионалних лудака попут Теје Краја, који у „Професионалцу” стоји укопан на крају и каже: „Ја нисам луд”, Теје Краја, босоногог преводиоца Шекспира из „Клаустрофобичне комедије”, Илије Чворовића из „Балканског шпијуна”, Стефана Носа, глумца из „Генералне пробе самоубиства”, Милана из драме „Кумови”.