Колибри игра шах са Младићем у Шевенингену (2)

Дара из Немачке синоћ је изненада банула код мене кући. Била је тужна и разочарана јер је изгубила и другог мужа, Миленка. Мислила је да ће бар срећу и спокој наћи у старости, јер је одлучила да се врати из Немачке у свој завичај. Први муж умро је пре десетак година. Тешко га је прежалила, нашла је пуковника у пензији из Београда и у њега се заљубила као да је тинејџерка а богами и он у њу.

Ето, умро човек од срчаног удара. Дара је дошла код мене јер је Миленко био и мој пријатељ, да заједно дамо парастос у српској цркви Света Тројица у Ротердаму. Обавили смо то у недељу али Дара је и даље била тужна и ћутљива.

Зато сам одлучио да је водим у један леп бистро у центру Ден Хага. Газдарица је Бугарка Пола. Пре него што је дошла овде певала је по београдским кафанама и зарадила милионе. Од тих пара купила је ресторан и бистро у сред Хага. Када Пола запева  „Зајди зајди” или „Јовано, Јованке” добијете жмарце уз кичму. Цело тело вам се пропне у уши. То је велико уживање. Осим тога Пола зна и многе духовне песме, православне.

Она је прави лек за Дарину рану. Намерно смо отишли код Поле у понедељак пре подне, јер тог дана нема никог у баровима у Хагу. Сви су на послу и раде и газдарица може да нам се у потпуности посвети. Она мене поштује зато што сам јој у кључном моменту помогао да не пропадне.

Дугови су јој се нагомилали и није могла више да води ресторан који је пропадао. Нашао сам јој фирму са којом је потписала уговор да им сваког дана прави 170 оброка и њен пријатељ Шпанац да то одвезе до кантине.

Тај уговор је потрајао две године. Тај посао је, не само спасао, него и новчано подигао. Због тога је успешно продала ресторана који није имао дугова и налазио се на фантастичној локацији у центру. Морам да поменем Дејана Чарапана, кошаркашког тренера из Крушевца, без кога све ово не би успело.

Пола нас је приметила кад смо прилазили бистроу „Америка”. Истрчала је напоље са раширеним рукама и загрлила ме узвикујући као сестра, са сузама у очима: „Торнадо срце, хвала ти што си дошао.”

Ушли смо унутра и причали као да смо на српској слави - сви у глас. Пола и ја смо пили пиво а Дара вино. Намигнуо сам Поли и она је то схватила. Попела се на сто и запевала „Зајди, зајди”.

Даринка је почела да јеца. Рекао сам јој да слободно плаче, то ради и Пола кад је потребно. После двадесетак минута пролазници су гвирели кроз стакло и слушали Полу, која је имала тако моћан глас као Едит Пјаф. Један по један пролазник  улазио је унутра, а бистро је већ био дупке пун. Поново сам давао сигнале Поли, намигујући са оба ока.

Престала да пева и трком отишла иза бара. Ја сам узео блокче и оловку и прихватао наруџбе док је Пола правила коктеле и сипала пиће. Ми гастарбајтери знамо најбоље да хватамо муву у лету. Треба потрчати радити кад има посла а кад треба певати и уживати.

Дару смо оставили саму за једним маленим висећим столом. У тој великој гужви нисам ни приметио да за Дариним столом стоји један корпулентни црнац. Видео сам га слеђа и приметио да са Даром прича немачки.

Отишао сам до Поле са упитним погледом. Она каже: „Нема проблема, то ми је стални гост и ми га зовемо `Колибри`. Прснуо сам у смех зато што једна жена метар и жилет зове једног човека од два метра Колибри. Пола каже да он зна да пева, углавном блуз и џез.

Пришао сам Дарином столу и погледао Колибрија право у очи. Очи су му биле боје медитеранског неба. У секунди смо се препознали и чврсто загрлили као браћа. Узвикујући ја њему Соко, а он мени Торнадо.

Даринка се у чуду чудила одакле се ми знамо. Објаснио сам јој где сам га упознао и како смо радили некада заједно на станици. Она ми је рекла да и она њега зна, да је била у посети код команданта Младића у Шевенингену више пута.

Колибри је његов најважнији асистент. Помаже му у шетњама, чак му прави и ручак, чисти кухињу и ћелију и што је најважније игра са њим шах свако поподне. Колибри се насмејао од уста до уста и извадио нотес из џепа. У њему се видела евиденција резултата свакодневних шаховских партија.

Погледао сам уназад два месеца. Свуда је било резултата 11:3, 2:4, 18:7... у корист Младића.

Колибри ми је рекао да Младића не може да победи ни директор затвора. Такође ми је рекао да му је то име `Колибри` дао Младић. Успут се похвалио са пар реченица које је научио на српском: „Марш у п.м. или „Твоја жена има п...., или „Ајде певај колибри”.

У ствари Младић је хтео да каже ајде играј шта толико размишљаш, објаснила ми је Даринка. Она одлази код Младића јер га је прихватила као оца, после оног случаја кад су јој усташе убили оца у колони и мајку тешко ранили.

У Даринкином присуству нико не сме нешто да каже против Младића. Јер, како каже Даринка (са тим се слажем), Младић је бранио српски народ од новог наилазећег геноцида, а да је Младић остао у Крајини она не би пала.

У међувремену дошла Полина ћерка и зет Холанђанин. Одмах су се латили посла. Пола је дошла за наш сто, поново ме грлећи да види и Колибри уз јецај - Торнадо срце.

Предложио сам им да идемо на ручак у један аргентински ресторан, до кога има пар минута хода. Ресторан има изванредно месо са роштиља, балканске салате и прилоге, само су под шпанским именима. Нисам им рекао да сам у њему радио као кувар четири године и да због тога имам код газде попуст и до 90 одсто.

Хтео сам да их почастим. Тај попуст ми даје газда Сантос ваљда се нада да ћу да се вратим на посао. Он не зна, боље, чистије и исплативије радити као обезбеђење него на роштиљу где имате свакодневно и до 200 гостију.

Поздравили смо се са Полином ћерком и зетом, махнули са врата гостима бистроа и отишли код Сантоса.

Торнадо Холандија

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”.Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика