Крушка из мог завичаја

Освануо је сунчан и топао септембарски дан, вријеме које мами човјека у природу, на излет или у шетњу. А мене, косећи траву у дворишту на овом врућем дану, јака трава и слаба косачица смориле су па сам по завршетку посла тражио хладовину.

И ево сједох под крушку иза куће, овдје у Виндзору на југу Онтарија. А човјек кад се одмара онда размишља о свему, о прошлости или будућности. Ми старији углавном лутамо по прошлости, јер анемично и безвољно гледамо на будућност, нешто као вук у празан тор. 

Дакле, пред очима су нека ранија времена и стварни догађаји. Сада су то само, њихови обриси, сјећања, слабије или боље упамћена. И у том ковитлацу успомена прво што ми паде на памет били су рођендани.

Никад их нисам нешто посебно славио, скромно је то било, а један ми је баш тешко пао, онај кад сам био у војсци.

Тај хладни дан био сам у војном камиону, на каросерији смо сједели са заштитном цирадом и возили се из Плоча у Задар на бојево гађање. Било је јако хладно иако је био април, бура с копна је пробијала цираду, а испод ње нас десетак артиљераца у зимским шињелима цвокотали смо од зиме. Ћутали смо и мислили свако о свом болу или чежњи, а вјерујем сви одреда о томе кад ће ово једном проћи.

У мучној вожњи са промрзлим прстима своју плаховиту психу  хранио сам медитирајући уз мантру садржану у старој отрцаној фрази - све сто дође, мора и да прође. Вјетар ми је био рођендански поклон, а нада за одслужењем војног рока рођенданска жеља. 

Углавном, у неким сличним, тешким приликама, па и у овој, тјешио сам себе чињеницом да и од горег има горе и покушавао да оправдам и прихватим сваку неприлику, па сам се по

устаљеној пракси и тада подсјетио на једну анегдоту, коју сам прочитао у тадашњем дневном листу "Борба", а радња из анегдоте десила се у шпанском грађанском рату, када су заробљенике возили на стријељање.

С њима на каросерији били су и стражари с пушкама. Била је цича зима, камион за разлику од нашег, без цираде, стражари и заробљеници, на истом мјесту, једни везани, други с пушкама у рукама, а свима хладноћа стигла до костију. 

Једни ће да стријељају, други да буду стријељани. И у тој тишини и неиздрживој хладноћи један стражар, прекину ћутање,

рекавши иронично заробљеницима: „Благо вама, ви се не морате враћати.”

Језива реченица која говори о апсурдности рата и живота у њему. Они који су ишли да стријељају завидели су онима који ће бити стријељани и такав закључак се намеће, чак и ако се узме у обзир да би анегдота могла бити само једна обична неслана шала.

Тако сам према сјећањима пропратио мој двадесет трећи рођендан. Али, враћам се својој крушци.

Сједећи и даље на истом мјесту и уживајући у благодетима септембарског прелијепог дана, падоше ми напамет крушке из завичаја које сам волио и као дјечак сладио се њиховим плодовима.

Најдража ми је била она у „стијени", њиви недалеко од прибојске адице, звали смо је "илињача", јер је доспијевала у августу,  илинском мјесецу. Крај огромне крушке био је сеоски пут, па су пролазници могли да сврате и пробају ово укусно воће. Била је то стара, огромна крушка с деблом које нису могле обухватити људске руке.

Негдје на стаблу при земљи била је дупља гдје су се скупљали осови и разни други инсекти као неприкосновени чувари интегритета ове стамене воћке.

Посађена некада давно, можда чак и руком мог чукундједа, на једној узвишици близу међе од живице, пркосила је својом величином и времену и људима. Сваке године крушка је рађала, а заузврат, од оних који су користили њене плодове, добијала катилске ударце моткама, дрвеним клиповима, каменицама, јер на крушку се нико није могао попети.

Једне недјеље, баш под том крушком на трави сједио сам у њеном хладу и „чобанисао". Кад је дошао брат да ме замјени и рекао да је наша снаја од рођака, Деса родила прво дијете, коме касније дадоше име Радан. Била је сунчана и топла недјеља, 17. септембар 1961. године, а ја седмогодишњи клинац.

Послије много времена од његовог рођења, тачније 1994. године, тај мој братанац први је у нашој фамилији дошао у Канаду, у хладни Едмонтон. Неколико мјесеци касније, доселила се и моја породица у Отаву. Послије двије године преселили смо се у Виндзор, а 2001. године дошао је и Радан са својом супругом и два сина. Тако да смо опет били заједно.

И у тим својим сјећанима, и даље сједећи на истом мјесту, прескочих неколико година и дођох до 2004. године. Мој педесети рођендан, јубиларни али опет скромно обиљежен: ћевапи, крменадле, пита, а била је и рођенданска торта.

Сједили смо иза куће, био је ту и Радан и блиски пријатељ Драган са фамилијом и још понеко. Попили смо понешто, уз торту су ми отпјевали рођенданску пјесму.

Пред крај скромне рођенданске церемоније, Радан и Драган одоше испред куће и из аута донесоше садницу крушке, као заједнички рођендански поклон.

Већ слиједећи дан засадио сам ту крушку која је кроз неколико година знатно порасла и почела доносити плодове.

И ево ме данас сједим испод те крушке старе деветнаест година која ме подсјећа на мој педесети рођендан. И лијепо ми у њеној хладовини још увијек не желим да напустим ово мјесто гдје ме сјећања обузеше па се одлучих да останем још неко вријеме. 

И онда у својој ћудљивој машти присјетих се Сидарта и Исака Њутна који су према легенди сједили под дрветом и сваки на свој начин оставили нешто занимљиво. Сидарта је медитирао испод дрвета које се звало Бодх и постао Буда. Њутн је сједио под стаблом јабуке када га је погодио један плод и то је оне што је славног физичара подстакло да осмисли и креира закон гравитације.

Под утиском Њутнове јабуке, махинално сам погледао горе према крошњи крушке плашећи се евентуалног пада неког сочног плода крушке на моју главу. Срећом спазих врапца на једној грани, тачно изнад моје главе, накостријешен како подиже реп. Хитро скочих, а скочци и врабац и у лету, кроз свој ауспух испусти „оно" од чега сам ја побјегао.

И тако земља као већи објект привуче врапчије „оно", као мањи објект, а све по закону гравитације.

У неку руку врабац ми је прекинуо причу, можда ми је помогао да је скратим да не буде досадна, јер прича је добра ако је кратка

и занимљива, а крушка ако је слатка и сочна.

Крушка ће кад-тад променити власника али то неће бити њен крај. Остаће да живи у причи, онолико дуго колико и прича као парадигма једног занимљивог рођенданског поклона.

Цвијан - Цицо Радовановић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика