Унапређен сам у кинеског келнера

Било је то у почетној фази мог гастарбајтовања у Амстердаму. Боље речено у међу фази између ортодоксног туристе и радника који хоће да ради да би преживео јер назад не постоји.

Не могу тачно да се сетим у ком бару сам упознао Огњена, корпулентног Далматинца, са широким раменима, уским куковима и отвореним Његошевским погледом. Од тада се нисмо раздвајали. Он ми је пронашао и први посао да перем тањире у најпознатијем кинеском ресторану у Амстердаму „Срећни врт”.

Посао нисам бирао, важно ми је било да имам да платим хотел „Адам и Ева” и да могу да опстанем јер ми се Амстердам допао. Његове улице, извезене са црвеном циглом, прелепи тргови и наравно „Вондел парк''. Замало да заборавим и лепе трамваје пуне туриста мојих година.

Код Кинеза ме одушевило што су веома духовити и фер. Иако сам био задњи фактор у ресторану, плата је била директорска. Бар сам је ја тако доживео. Постао сам миљеник свима који су ту радили. Зато што су све били Кинези, њих тридесетак и само ја странац.

Прозвали су ме југословенски Ален Делон. Наравно то ми је годило али нисам могао да схватим зашто Кинези не виде добро. Тада мршав и дугачак, више сам личио на нашег Ђоковића него на Делона.

Најтеже ми је пало што су судопере биле огромне и ниске за моју висину. Биле прилагођене кинеском узрасту. Тражио сам од газде Лија да ископа рупе за моја стопала да би могао нормално да радим а не погрбљено до пода. Он ми је рекао да многи перачи одлазе брзо од њега јер им се не допадају мале кинеске чиније за прилоге којих у једном лавабоу има на стотине. Дословце ми је рекао:  

- Кад ти одеш мораћу да крпим рупе.

Газда је имао десетак ресторана у Холандији више од 20 година али није знао ни реч страног језика. На немачки ми је преводио његов син Симон.

После само три дана рада у ресторану, кад ме још нису добро ни упознали, више нисам могао да радим.

Кад би ушли келнери са прљавим тањирима њихове фаце видео сам магловито и осећао општу слабост. Посебно ме уплашило то да ми је пет минута јако лоше, а после тога добро следећих пет минута и тако наизменично. Највише ме је погодио страх да не изгубим посао. Сви су то приметили и донели ми столицу да седнем и одморим.

Газда се такође препао јер радим на црно и одмах је позвао нашег заједничког пријатеља Огњена.

Он је долетео са пуном кесу лимуна и тутнуо ми у руку кришке да ставим у уста. Наставио је посао уместо мене јер је код Кинеза увек гужва, али и зато да одржи радно место за мене, да ме газда сутра опет прими на посао.

Сутрадан ме је Огњен одвео код свог пријатеља чувеног Феликса. Нисам успео да сазнам његово право име, говорио је далматинским наречјем као и Огњен.

Феликс је био велики газда у Амстердаму, за подземни и надземни свет. Имао у својој служби чак и праве докторе. Доктор ми је дао пуну кутију таблета и упозорио да морам све да попијем, иако би требало да ми буде боље већ за два-три дана. Сазнао сам да имам тежак бронхитис и да се грип спустио доле до самих плућа. Огњен је био староседелац у Амстердаму, зато је могао све.

После пар дана вратио сам се на посао. Газда Ли ми је спремио пријатно изненађење, саопштивши ми на свој  саркастичан начин.

- Ти си предугачак за моју кухињу, осим тога не знаш да љуштиш кромпир зато сам одлучио да те преселим у салу да будеш келнер. Холанђани сви разумеју немачки чак и они који неће да га говоре. Тако сам постао кинески келнер. Жонглирао сам са тањирима и увежбао да носим десет пуних одједном.

Још памтим сцену кад ми се цела сала смејала а ја сам хтео да потонем под земљу од стида. Наиме, у главној сали радио сам са једном Кинескињом која је била мања од просечног Пигмеја. Чудио сам се како та женица је уопште изродила пет великих и високих синова.

Волела је да прави скечеве у највећој гужви у сали. Сви су је обожавали и отимали се да седну у њен рејон. Од тањира нисам је видео доле и једноставно сам је прегазио и однео вечеру неким странцима. Колегиница ми се сутрадан осветила тако да сам хтео да потонем од стида.

У највећој гужви створила се испред мене и баш кад сам поносно ишао са десет пуних тањира она је гласно рекла: - Ево га наш Делон, и кренула руком да ме ухвати за ону ствар. Ја сам се савио и тањири су одлетели у свим правцима.

Најмање туце људи је било уфлекано и умазано. Препао сам се ко никад. Нарочито ме је уплашио смех и аплауз целе сале. Спасио ме газда Ли. Први је дошао и почео да чисти по сали. У међувремену су дошле и друге колеге. Сви су се грохотом смејали као и гости.

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика