Unapređen sam u kineskog kelnera

Bilo je to u početnoj fazi mog gastarbajtovanja u Amsterdamu. Bolje rečeno u među fazi između ortodoksnog turiste i radnika koji hoće da radi da bi preživeo jer nazad ne postoji.

Ne mogu tačno da se setim u kom baru sam upoznao Ognjena, korpulentnog Dalmatinca, sa širokim ramenima, uskim kukovima i otvorenim Njegoševskim pogledom. Od tada se nismo razdvajali. On mi je pronašao i prvi posao da perem tanjire u najpoznatijem kineskom restoranu u Amsterdamu „Srećni vrt”.

Posao nisam birao, važno mi je bilo da imam da platim hotel „Adam i Eva” i da mogu da opstanem jer mi se Amsterdam dopao. Njegove ulice, izvezene sa crvenom ciglom, prelepi trgovi i naravno „Vondel park''. Zamalo da zaboravim i lepe tramvaje pune turista mojih godina.

Kod Kineza me oduševilo što su veoma duhoviti i fer. Iako sam bio zadnji faktor u restoranu, plata je bila direktorska. Bar sam je ja tako doživeo. Postao sam miljenik svima koji su tu radili. Zato što su sve bili Kinezi, njih tridesetak i samo ja stranac.

Prozvali su me jugoslovenski Alen Delon. Naravno to mi je godilo ali nisam mogao da shvatim zašto Kinezi ne vide dobro. Tada mršav i dugačak, više sam ličio na našeg Đokovića nego na Delona.

Najteže mi je palo što su sudopere bile ogromne i niske za moju visinu. Bile prilagođene kineskom uzrastu. Tražio sam od gazde Lija da iskopa rupe za moja stopala da bi mogao normalno da radim a ne pogrbljeno do poda. On mi je rekao da mnogi perači odlaze brzo od njega jer im se ne dopadaju male kineske činije za priloge kojih u jednom lavabou ima na stotine. Doslovce mi je rekao:  

- Kad ti odeš moraću da krpim rupe.

Gazda je imao desetak restorana u Holandiji više od 20 godina ali nije znao ni reč stranog jezika. Na nemački mi je prevodio njegov sin Simon.

Posle samo tri dana rada u restoranu, kad me još nisu dobro ni upoznali, više nisam mogao da radim.

Kad bi ušli kelneri sa prljavim tanjirima njihove face video sam maglovito i osećao opštu slabost. Posebno me uplašilo to da mi je pet minuta jako loše, a posle toga dobro sledećih pet minuta i tako naizmenično. Najviše me je pogodio strah da ne izgubim posao. Svi su to primetili i doneli mi stolicu da sednem i odmorim.

Gazda se takođe prepao jer radim na crno i odmah je pozvao našeg zajedničkog prijatelja Ognjena.

On je doleteo sa punom kesu limuna i tutnuo mi u ruku kriške da stavim u usta. Nastavio je posao umesto mene jer je kod Kineza uvek gužva, ali i zato da održi radno mesto za mene, da me gazda sutra opet primi na posao.

Sutradan me je Ognjen odveo kod svog prijatelja čuvenog Feliksa. Nisam uspeo da saznam njegovo pravo ime, govorio je dalmatinskim narečjem kao i Ognjen.

Feliks je bio veliki gazda u Amsterdamu, za podzemni i nadzemni svet. Imao u svojoj službi čak i prave doktore. Doktor mi je dao punu kutiju tableta i upozorio da moram sve da popijem, iako bi trebalo da mi bude bolje već za dva-tri dana. Saznao sam da imam težak bronhitis i da se grip spustio dole do samih pluća. Ognjen je bio starosedelac u Amsterdamu, zato je mogao sve.

Posle par dana vratio sam se na posao. Gazda Li mi je spremio prijatno iznenađenje, saopštivši mi na svoj  sarkastičan način.

- Ti si predugačak za moju kuhinju, osim toga ne znaš da ljuštiš krompir zato sam odlučio da te preselim u salu da budeš kelner. Holanđani svi razumeju nemački čak i oni koji neće da ga govore. Tako sam postao kineski kelner. Žonglirao sam sa tanjirima i uvežbao da nosim deset punih odjednom.

Još pamtim scenu kad mi se cela sala smejala a ja sam hteo da potonem pod zemlju od stida. Naime, u glavnoj sali radio sam sa jednom Kineskinjom koja je bila manja od prosečnog Pigmeja. Čudio sam se kako ta ženica je uopšte izrodila pet velikih i visokih sinova.

Volela je da pravi skečeve u najvećoj gužvi u sali. Svi su je obožavali i otimali se da sednu u njen rejon. Od tanjira nisam je video dole i jednostavno sam je pregazio i odneo večeru nekim strancima. Koleginica mi se sutradan osvetila tako da sam hteo da potonem od stida.

U najvećoj gužvi stvorila se ispred mene i baš kad sam ponosno išao sa deset punih tanjira ona je glasno rekla: - Evo ga naš Delon, i krenula rukom da me uhvati za onu stvar. Ja sam se savio i tanjiri su odleteli u svim pravcima.

Najmanje tuce ljudi je bilo uflekano i umazano. Prepao sam se ko nikad. Naročito me je uplašio smeh i aplauz cele sale. Spasio me gazda Li. Prvi je došao i počeo da čisti po sali. U međuvremenu su došle i druge kolege. Svi su se grohotom smejali kao i gosti.

Tornado, Holandija

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika