Твој живот је твоје тело

77. КАН

Кан – Начин на који је у својој 81. години сео и устао са омањег табуреа на кровној тераси канског хотела „Мариот”, док је вођен овај разговор специјално за „Политику”, убедио ме је да култни канадски редитељ Дејвид Кроненберг има више енергије, снаге и телесне гипкости од мене.

Са изгледом рокенрол звезде, са осмехом и смиреношћу током одговарања на питања, овај мајстор жанровског филма који већ пола века истражује слабост и подмуклост људског организма у филмовима попут: „Беснило”, „Дрхтање”, „Мува”, „Паук”, „Голи ручак”, „Судар”, „Видеодром”, „Егзистенс”, „Злочин будућности”, у свом новом делу „Покров” (The Shrouds, MCF га је откупио за Србију) са којим се такмичи за „Златну палму” проговара о коначној издаји људског тела. О смрти. „Покров”, у којем главне улоге тумаче Венсан Касел и Дајан Кругер, инспирисан је тугом због губитка супруге Керолин Кроненберг, филмске монтажерке која је била његов велики ослонац чак 43 године, а на ову тему Кроненберг само каже: „Овај филм је фикционализација неких стварних емоција, неких стварних људи, али није аутобиографски и постоји сам за себе без обзира на то да ли људи знају нешто о мени и мојој супрузи”...

Док сам гледала „Покров” размишљала сам о сопственој смртности, да ли вам је била намера да нас подсетите да не можемо да живимо вечно?

Да, јесте, увек расправљам о људском стању. То је заиста тема уметничког филма, мислим да истражујем шта значи бити човек. У мом случају, а ја не верујем у загробни живот, увек размишљам о томе шта би проширени хуманоид могао да значи, а шта не. У филму постоји тај „изум” с којим је породицама преминулог омогућено праћење промена тела у гробу, као начин олакшања туге, дакле нечег што је испод свих недостатака у технологији. И увек постоји хумор, јер је механизам преживљавања који су људи развили управо то да будемо смешни и да се шалимо у вези са ужасним стварима. Ми смо у стању да некако преживимо катастрофе кроз хумор као снажни одбрамбени механизам. Увек постоји тај тон у мојим филмовима и у овом филму. Мислим да је „Покров” и прилично смешан филм.

Да ли бисте ово назвали својим најличнијим филмом?

Да, претпостављам да јесте. За мене као уметника, све је лично. Зато што имам само своје животно искуство да стварам ствари из филма у двосмерном процесу. Али, ако се мало измакнем, кажем да постоје неке заслуге за мој живот и моје искуство. „Покров” је ипак у великој мери нека врста измишљене верзије мог живота. А друге ствари су или даље или ближе.

Занимљиво је да сте снимали без америчких глумаца?

Јер моји амерички глумци не раде у Европи. Да, занимљиво је. Проводио сам много времена у Паризу и осећао сам се као код куће. Мој француски није невероватан, али говорим француски. И мислим да знате, у Канади је наш сензибилитет много више оријентисан на Европу него на Американце који су веома интроспективни, али још имамо краљицу на нашим новчаницама. Ближе су нам везе са Европом па тек потом са суседном Америком и то је негде природно. Уз то због штрајка америчких глумаца у време када сам почињао снимање било је немогуће ангажовати неког од њих, то није долазило у обзир.

Изабрали сте за главног глумца француску звезду Венсана Касела, да ли зато што невероватно личи на вас? 

Искрено, то је случајност јер сам заиста много лепши, ха, ха. Многи људи су ми рекли да он личи на мене, али је то вероватно због косе и боје његових очију. Дакле, то је била чудна врста везе, али и није баш покушавао да ме имитира. Ни у говору ни у изгледу. Венсан говори веома брзо и агресивно и то чини веома природно. И мој говор је нека врста млазњака, можда мало нежнијег, и то све заједно је била наша заједничка шала. Пошто је у филму толико много дијалога он је на крају усвојио мој начин говора и ствар је успела.

Ваше филмске теме чини људско тело, лице, глас, људски ум, зашто?

То је моја, наша тема и развијам је тако да изгледа природно, попут вајара који ваја људе. За мене као филмског ствараоца људско тело је нешто природно и нормално. Ако сте егзистенцијалиста и атеиста попут мене сматраћете: „Твој живот је твоје тело”. И када ти тело умре, можеш да чујеш: „Ох, ти никад ниси постојао”. Дакле, прихватање тог размишљања је филозофски подухват. А ако сте попут лика Карша у мом филму, то је оно о чему размишљате. Када сам почео да студирам мислио сам да ћу бити научник који се бави органском хемијом, а онда сам схватио да за то баш и нисам имао темперамент. Као филмски стваралац, могу да измислим сопствену науку, много је узбудљивије то радити. Људско тело је изванредно, неки веома озбиљни научници кажу да је људски мозак најсложенија структура у целом универзуму. Зато што је тај мозак импресиван. Сунце је импресивно, али није тако сложено, храна је импресивна, али није тако сложена. А наши мали мозгови су невероватно сложени са трилионима ћелија, неурона тако да сам фасциниран унутрашњошћу људског тела.

У једном тренутку у филму видимо глумца који течно говори на српском језику, ко је он?

Мој менаџер филмских локација Срђан Вилотијевић. Он изгледа одлично и талентован је и за глуму, па сам му дао улогу и тако је обавио и додатни посао. Срђан је сјајан у свом послу, а одличан је и као глумац.

Да ли је рад на овом филму имао и неку врсту терапеутског дејства на вас?

Терапеутско? Уопште није терапеутско, ово је био начин да се укључим у стварност. Заиста је веома детињасто снимати филм, имате глумце који се претварају да су други људи, а ви их сликате. Овај догађај у мом животу када је жена која је била уз мене 43 године отишла, није ми дао благослов да снимам филм. Један италијански психоаналитичар, велики филмски ентузијаста, посетио ме је у Торонту да причамо о његовој филмској књизи и у једном ме је тренутку питао: „Како се носите са тугом?”, а  ја сам рекао: „Па ја патим”. Онда ми је он рекао да је то сјајно и да ми не треба никаква терапија, јер је патња нешто што је реалност и нема излаза из тога. Ја знам да моју супругу нећу видети у рају јер не верујем у загробни живот, али имам право да за њом патим и да уживам уз своју децу и унуке. То није терапија. То је срећа, живот иде даље и ја га настављам са својом породицом.

И даље осећате радост и ентузијазам када радите свој посао?

О да,  прелепо је. Цела моја екипа је дошла из Канаде да буде овде у Кану. Без обзира на то колико је филм мрачан искуство на филмском сету је пуно љубави и наклоности и узбуђења за стварање. То је група људи која ствара заједно и ја с том групом радим много, много година. Са сценографом Карол Шпер читавих 50 година. Сјајан је то осећај, као да смо породица и сви ово радимо заједно и покушавамо да охрабримо једни друге. Ја волим да радим у љубави и у миру.

И да возите „теслу”?

Тако да волим „теслу”. Некада сам се тркао аутомобилима и мотоциклима. Волим мотор са унутрашњим сагоревањем, али то је била катастрофа. Мотор са унутрашњим сагоревањем је ужасан. Има превише делова. Загађује, ужасно је. Електрични мотор је фантастичан. „Тесла” је тако брз, тако тих и тако невероватан. И мислим да је то најбољи аутомобил који сам икада имао.

Неспоран је ваш утицај на млађе филмске ауторе, шта кажете на то?

Не размишљам о свом наслеђу, јер над тим немам контролу. Интересантно ми је да младе филмске ауторке, попут Жилије Дикорно, кажу да сам ја на њих утицао и то ми је веома драго. Неко је добио креативно охрабрење. Мој рад је диван јер је увек био тежак, али не брине ме шта се после дешава са тим шта сам урадио.

Да ли је „Покров” ваш последњи филм?

Мислим да сам за сваки свој филм рекао да је последњи, јер се никад не зна шта носи дан а шта ноћ. Међутим, никада нисам тако децидирано попут Стивена Содерберга рекао: „То је то, завршио сам”. Никад нисам рекао да се пензионишем. Али, рекао сам да би ово могао бити мој последњи филм јер имам 81 годину. Откуд мени толико година? Старији људи понекад не могу да ходају, па како онда да мислите да могу да наставим да снимам филмове. Срећом, добро ходам, али филмови одузимају много енергије, много издржљивости и много снаге мозга. И могли бисте помислити да једног дана можда више нећу моћи.