Машта која се отргла контроли

Рад на представи „Уображени болесник” која се бави толиким болестима био је за мене лековит. У нашем „Уображеном болеснику“ публици представљамо могуће виђење Молијера глумца, вође своје позоришне трупе састављене од изузетних уметника и Молијера човека....

Комедију-балет „Уображени болесник” француског комедиографа Жана Батиста Поклена Молијера, написану 1673. године, редитељ Никола Завишић поставља у Народном позоришту у Београду, а своје утиске о раду на овом делу сумирао је и у интервјуу за „Политику”. Премијера представе заказана је за вечерас од 20.30 сати на сцени „Раша Плаовић” националног театра.

– Нашу представу смо доградили, и додали јој оно што иначе припада Молијеровом оригиналу. Желели смо да се упустимо у рискантнији, али изазовнији позоришни подухват. На такав пут, у такву представу повукла нас је снажна струја Молијерове судбине. Желели смо да искористимо силу коју нуди невероватна симболика његове смрти, која је заиста започела на сцени и то управо када је четврти пут играо Аргана, уображеног болесника. Ова околност чврсто, али нежно прожима ток наше представе и чини да она, поред заигране комичне игре, буде крхка, готово трагична – објашњава Завишић.

Од које болести болује Арган у вашем редитељском читању, будући да сте познати по специфичном истраживачком и стваралачком процесу? Од чега болује Арган наших дана?

Арган Ивана Босиљчића, дакле, није само Арган, већ је и глумац Молијер. А Арган глумца Молијера болује од маште која се отргла контроли и почела мимо њега да креира извитоперене слике. Он је роб медицине са једне и своје уобразиље са друге стране. Када се те две стране у његовој свести споје, настају ерупције емоција, турбуленције духа које Арган ретко може да контролише. Те његове ерупције и турбуленције нашем „Уображеном болеснику” дају основни комички потенцијал. Све што Арган чини је сценска хипербола. Код њега је свака ситуација преувеличана, сваки сукоб претеран, сваки излив емоција већи него што би морао да буде. Он је уједно жив и артифицијелан. Или, да се изразим прецизније, у интерпретацији Ивана Босиљчића, Молијер који игра Аргана толико је природно артифицијелан да га управо то чини живим, присутним, аутентичним.

Молијеров „Уображени болесник” је метафора чега?

Нисмо ишли у правцу осавремењивања Молијера и тражења његове привремене актуелности. Живимо у апсурду толико дуго да нам се перцепција стварности одавно пореметила и ту никаква уметничка интервенција или позоришна представа не може да нам помогне. Околности у којима живимо, све што пролазимо као друштво тренутно нимало не погодују комедији, забави, срећи. Више су за некролог. Ми живимо у константној тензији, напору, муци. Друштво је крајње поларизовано. У том смислу је у Србији данас додатни напор направити нешто истински растерећено, забавно, лагано. Ипак, затворени у свет који смо сами створили радећи на овом тексту, свет коме смо од почетка до краја сви веровали, успели смо да дођемо до толико потребног смеха. Бавили смо се оним што је код Молијера универзално и што га чини толико свежим и данас, а савременим са сваком епохом: његовим бриљантним, виспреним, урнебесно смешним, изузетно прецизним сецирањима моралних порока човечанства, порока који су одувек прљали човеково постојање. Инспирисани позориштем у коме је Молијер живео и стварао, Версајском салом огледала, Лујем XIV и његовим односом према Молијеру, уметности и позоришту створили смо сопствену „епоху” и сопствено сценско окружење за идеју којом се бавимо тумачећи „Уображеног болесника”.

Оно што је у нашој представи важан фактор и основна ситуација јесте да је присутан и сам Луј, краљ сунце. То се редовно дешавало у случају Молијерове трупе јер је краљ био пријатељ и заштитник великог писца и глумца. Дешава се, као фикциона околност, и код нас на представи.

Комедију-балет „Уображени болесник” Молијер је написао у последњој години свога живота и глумећи на четвртој репризи, завршио је свој стваралачки пут. Какво је то друштво и каква је то порука?

Мени је занимљиво то колико је Жан Батист Молијер био до краја пожртвован позоришник. Он је превремено сагорео од непрекидног рада, али и низа трагичних околности које му је живот донео. Изгубио је двоје мале деце, непрекидно бивао нападан због својих позоришних комада, забрањиван, цензурисан, увек на нишану лицемерних душебрижника без дара а са пуно злобе, а посебно на нишану цркве. И поред тога, био је близак са Лујем XIV, толико близак да му је краљ чак крстио једног прерано преминулог сина. Да ли је онда он био и „режимски уметник”? Ово је такође занимљиво питање. Молијер је бринуо о својим људима, запосленима у свом позоришту, не само глумцима већ и сценским радницима, помагачима, чистачима. Цена те бриге била је да ради за краља. Јер, поред свог свакодневног посла, расписивао је и режирао велике Версајске позоришне спектакле, ми бисмо данас то назвали ивентима, који су били прескупи, служили су искључиво идеји забаве за краља и његову свиту и може се рећи да је Молијер био краљев кућни редитељ. Колико је то здраво окружење за једног уметника те снаге духа? Колико је здраво имати поред свог свакодневног посла у позоришту толику количину додатних обавеза? То су све посредно питања о којима смо размишљали бавећи се овим занимљивим задатком.

„Уображени болесник” је прича о породици, а свака прича о породици је и синоним за друштво. Који је то и какав инстинкт који носи јунак овог Молијеровог дела?

Арган је болестан човек. А заправо није болестан. Занимљиво је то: здрав си али мислиш да ниси. Самим тим постајеш то што мислиш – болесник. Као такав постајеш бреме свима око себе, иако заправо то не желиш. Шта је то? Несигурност? Лењост? Болест ума која чини онда и тело болесним? Све то заједно? Молијер је изузетно мудро водио своје ликове кроз ову комедију-балет, написао је своје последње дело заиста мајсторски, без грешке: Арган прво разори све око себе како би натерао своју кћерку Анжелик да се уда за лекара (који би њега лечио), а не за момка којег она воли да би је, када се она побуни и одлучи да га не послуша, послао по казни у манастир, по наговору своје друге жене, препредене Белин. Као кључ размршења ове тешке ситуације појављује се Арганов брат Бералд који доноси здрав разум и убеђује Аргана да је погрешио, да би на крају тек лукавом игром свеприсутне мудре слушкиње Тоанет Арган дозволио својој кћерки да живи како сама жели... Прилично апсурдно када се овако изнесе. И јесте. Овде се подсмевамо Аргановом разарачком нагону, његовој слепој вери у нешто по себи недоказиво и ефемерно, и спремности да зарад фикс идеје жртвује своје најближе без икакве гриже савести. Говоримо дакле о једном себичном, задртом човеку. А то звучи познато и у овом времену, зар не?