Мирис липе и мајчина љубав

Прије неколико година у вријеме jeдноличности зване „кућа - посао”, појавила једна жена као неко мало освјежење. Шетала је улицом покрај наше куће, на источној страни Виндзора, полако некако симпатично. Била је то њена свакодневна рута, пролазила је улицом у исто вријеме, око пет сати поподне.

Једног дана био сам испред куће када је пролазила, насмијешила се и меркајући ме очима, дискретним гласом рекла: „Добар дан".

Са те двије ријечи изашао је и сентимент некакве блискости који је изгледао нестваран. У том тренутку у тој скромној жени препознао сам лик моје мајке која је преминула десетак година раније.

– Како лијепо мирише ова ваша липа, к'о у крају", наставила је тихо, након што сам је отпоздравио, успоравајући свој ход.

– Да, подсјећа на родни крај. А ви као да ме знате?

– Не знам, али претпоставила сам да сте „наше горе лист”. Спазила сам једном приликом у вашој отвореној гаражи буре за купус и на основу тога наслутила. Пролазим овуда сваки дан и мило ми је кад имам с ким макар мало проговорити."

Размијенили смо још неколико ријечи, а онда је наш разговор прекинула моја кћерка која нам је довела дјецу, па се ова добродушна жена насмијeшила и наставила свој пут низ улицу.

Надао сам се да ће бити још прилика да наставимо разговор али на жалост није их било. Неколико дана касније, старица је пала на тротоару, негдје код пруге, недалеко од наше улице и убрзо преминула.

Нисам јој знао име, али препознао сам душу, чисту и непорочну у њеном отужном и самотном животу. Сусрет са овом умилом женом оживео је сјећања на моју мајку. Пред очима су ми се враћале слике као на филмском платну.

Као дјечак био сам неколико дана јако болестан, имао сам температуру, знојио се и често био жедан. Бунцао сам, губио се и долазио себи. Сјећам се облога које ми је мајка стављала на дланове, табане и чело, као и избушених масних листова новина преко груди. Масирала ме по рукама и ногама.

Лежао сам на постељи, као неки болесни старац, а не клинац од шест-седам година, отварао и затварао очи, понекад виђао сестру, брата или оца али мајку стално. Она је бдила нада мном и ноћу и дању и захваљујући тој њеној бризи и посвећености убрзо сам оздравио.

„Немој да идеш данас, видиш колики је снијег", говорио је отац једне недјеље ујутру за вријеме доручка моме брату који је ишао у први разред економске школе у Тузли.

Али, брат је рекао да мора, има писмени из математике и не воли да прави изостанке. Треба да крене што раније, пут до Тузле је далек, готово тридесет километара. Горе негдје у Горњем Прибоју чекао га је  друг, да заједно наставе преко Мајевице до Тузле. Морали су да пјешаче и прте снијег по планини јер аутобуси због невремена преко Лопара за Тузлу не саобраћају.

Мајка је спаковала торбе, ту су јаја, ораси, суво месо, мед, све оно што може дуже да траје јер брат станује са цимером и сами припремају храну.

Пошли су око 10 сати, мајка га је пратила, а отац је отишао у цркву. Нешто послије дванаест сати враћа се отац, a мајка долази тек послије два сата поподне сва мокра и промрзла и каже:

„Ишла сам готово до пола пута, шта ћу нисам могла дијете пустити са двије торбе да се мучи. И овако не знам како ће, снијег је дубок, смрзле су му се ноге. Срећом, неко је већ пролазио, проходно је и није сам."

Сестра и ја као средњошколци становали смо у Тузли а викендом долазили кући у Прибој. Једне хладне суботе уочи Нове године, уживали смо у кућном амбијенту, ватра је пуцкетала у „смедеревцу”,  соба је била топла, а напољу је падао ситни снијег.

Мајка је крај шпорета нешто припремала, а сестра читала књигу.

Спортски коментатор Марко Марковић на ТВ Београд са џемпером беж боје нашараним водоравним смеђим пругама коментарисао је неке спортске утакмице. Ја се окренух према сестри и показујући према телевизији рекох:„Види како је лијеп џемпер."

Она је подигла главу, бацила поглед на екран, прећутно климнула главом и наставила да чита...

Следећи пут кад сам дошао кући, у спаваћој соби угледао сам вунени џемпер сличан оном који сам видио на омиљеном спортском коментатору. У мом одсуству, мајка ми га је исплела и ставила на кревет.

Случајан сусрет са једном женом на улици у Канади, подстакао је моја сјећања на дјетинство и моју мајку, њено пожртвовање и одрицање док нас је подизала.

Иако сам ту мајчину племенитост осјетио још у дјетињству, дубину њене брижности најбоље схватио када сам постао отац, а у потпуности разумио када сам добио прво унуче.

И ове године липа испред куће је опет цвјетала а у јесен отпало лишће почело је да жути. И ова 2024. година ускоро ће постати прошла, а у слиједећој липа ће поново цвјетати и својим опојним мирисом мамити пролазнике, а мене подсјећати на родни крај и незаборавни лик моје мајке.

Цвијан Цицо Радовановић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика