Вељко Петровић

„Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата.“

Овако је својевремено чувени књижевни критичар Јован Скерлић описивао Вељка Петровића, тада младог књижевника који је тек пристигао у престони Београд.

Вељко је рођен у Сомбору, а студирао је у Пешти, био је питомац првог српског колеџа „Текелијанума“ кога је основао Сава Текелија. Прве песме почео је да објављује 1905. године.

Петровић је написао око сто приповедака и велики број чланака из књижевности и уметности објавио је баш у „Политици“.

Кад је почео Велики рат био је у штабу Моравске дивизије, а потом је пребачен у нишки Југословенски одбор да уређује часопис „Савремена питања“. Прешао је Албанију са српском војском, а после је упућен у новинарски пропагандистички биро.

                                            Вељко Петровић

Вељко је после рата одржавао везу са бројним угледним српским књижевницима као што су Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански, Милан Кашанин, песник Сима Пандуровић, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић.

Почетком маја 1930. године „Политика” га као свог специјалног извештача шаље у Будимпешту да пише о Србима, њиховом животу у Мађарској и културној баштини коју су кроз векове чували.

После 30 година, Вељко је 1961. године поново боравио у Будимпешти и Сентандреји на позив Стојана Д. Вујичића, доајена српских књижевника у Мађарској.

Вељко Петровић постао је потпредседник београдског Пен-клуба 1928. године. Наредне године, уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа амбасаде Краљевине Југославије у Берлину, борави у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота тадашње Немачке.

У марту 1937. године у сали београдске кафане „Код два јелена“ одржана је прва скупштина Удружења књижевника. На том бурном скупу људи бритког пера, пред четрдесетак присутних књижевника, Вељко Петровић изабран је за председника.

Вељко је био и песник и приповедач, што је у нашој књижевности, уз Ђуру Јакшића, био редак случај. Десанка Максимовић је писала да је Вељко Петровић увек песник јер и његове приповетке кипте поезијом. „У њима он говори крилатим језиком метафоре.“

Као што у поезији није хтео да на патриотским осећањима гради националну идилу, тако није хтео да створи идилу ни од свога родног краја. У својим причама често описује војвођански менталитет, навике и живот тамошњих паора.

Сељак Вељка Петровића није само „друштвена јединка него и паганско, митско биће које из плодног тла и њиве извлачи елементе једне паганске визије живота. Код његових паора као и богатих салашара живи потреба за директним додиром, саживљавање са земљом, биљкама и животињама“.

Они са паганским страхопоштовањем обожавају земљу, гледају млинаре побожно и ћутке као да су свештеници који обављају свети обред крај олтара.

Петровић је у јануару 1938. године именован за директора програма Радио Београда. Пре тога, гостујући на радију, много пута је држао предавања младим уметницима.

Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду.

Кад су нацисти напали Београд у априлу 1941. године, по наређењу власти кренуо је у околину Ужица да организује радио-службу. Програм је емитован из села Мокра Гора, а онда су кренули даље, према Црној Гори где је стигао глас о капитулацији земље.

Преко Дубровника и Сарајева вратио се у Београд крајем маја, а Немци су га одмах ухапсили и затворили у затвор на Бањици. Касније је пуштен и пензионисан. Након ослобођења Београда постављен је новембра 1944. за директора Народног музеја у Београду.

Као и Андрић, Вељко Петровић и после Другог светског рата наставља сарадњу са „Политиком” и објављује своје приповетке, приче и књижевне чланке.

Никола Тркља

1. Град у Нишу 1915. године – (11. март 1928)
2. Чубура – Калемегдан – (6. јануар 1924)
3. Трећом класом у житима – (30. април 1932)