Да могу да се пробудим у Лици

Тачно знам како бих желела да се пробудим. Пробудила бих се кад је већ свануо дан и кад је већ почео некакав људски метеж у даљини. Хтела бих да увек први звук који чујем буду људи у даљини.

За идеално буђење важно је пробудити се када свет није на прекретници, или у оснивању. Људи који раде нешто што су одувек радили, од када постоје, у пећини или Божијем ребру. Како год ко воли.

Требало би да буде сунчано, у близини мора или реке, јер најлепше звукове стварају људи у даљини када им је вода близу. Најлепше је пробудити се близу мора.

Волела бих да у том јутру има гугутања голубова или цвркут врапчића. Никакве друге птице не бих желела да чујем, никаквог петла, галебове, псе или мачку. Само гугутање, само нежни тонови, када бих бирала који звук је у позадини буђења.

Волела бих да онда чујем црквена звона и њихов саборни зов, да се  пробудим у граду који могу да препешачим и у коме старији људи играју игре. Најбоље да играју шах или нешто друго, али је важно да играју и да их сви гледају. Волела бих да то јутро буде онако како је одувек и било у мојим градовима, да мушкарци играју шах, а да жене иду на пијацу.

Да на пијаци мушкарци продају а да жене пипкају воће и поврће и пробају трешње, те затим испљуну коштицу у руку или папирнату марамицу. Волела бих у том поретку ствари све бабе, не само моје, држе фамилију, заједнички ручак, литературу и државу под контролом.

А да се деде преврћу у својој меланхолији, носталгији, причама, шаху, да се љуте на новине и да у себи жалосно схвате како су увек били лоши према својим синовима.

Волела бих да се пробудим почетком сунчаног дана, са осећајем да су ми све бабе и деде на броју, да их у својој свести распоређујем као што селектор распоређује свој први тим, и да знам ко ми где игра шах, пије пиво, и пржи нешто на масти, у сред летњег дана.

Приликом идеалног буђења, ишла бих у дан тако да и не знам када је тачно прошла ноћ. Битно је да се пробудим када је сунце већ увелико изашло. Волела бих да се будим у приватном смештају, на мору. Имала бих исти осећај без обзира на то да ли сам дете, стиснута између маме и тате на изнајмљеном брачном кревету, или сам мама и грлим своје дете.

Мање је битно да ли старије или млађе дете спава на развученој софи, више је битно сазнање да опстајемо изван наших уобичајених кулиса, изван нашег стана.

Да смо исти људи у друштвеном, изнајмљеном, купљеном, или позајмљеном стану. Можда није ни то битно, можда је код буђења једино важно знати да вас чека сладолед и ништа друго.

Покушавам да се пробудим тако некако дуго времена. Али буђење није вештина, него милост, можда Божја, или подсвести, хормона, демона, митова и легенди, дневне политике, глобалне политике, како год ко хоће.

Кад бих могла да саветујем било кога како да се не буди, рекла бих прво - не будите се уплашени. Немојте да се будите са питањима шта вам је требало у животу да сањате поплаве, убиства и прогањање када сте могли да сањате секс са неким кога једва познајете.

Немојте да се будите са осећајем да треба да потрчите за аутобусом. Не будите се ознојени, са осећајем да вам све недостаје од краља убијеног у Марсеју, до идеалних прототипова баба и деда, који су отпловили са југословенским јадранским острвима у неко друго царство, у неком другом времену.

Не будите се са осећајем да бисте хтели некакво српско јадранско море. Не будите се са осећајем да вас у Хрватској више нема и да вас никада неће бити. Да Лику више нема ко да воли онако како су је волели Личани који су сада у Аустралији или Војводини.

Ако имате избор, изаберите да вам буде смешно то што се неки људи везују за камен и да медведа јавно зову противником, а тајно пријатељем. Присилите се да се не будите са питањима како је Лици сада ако је воле само еколози из града, или из Шведске, на неки еколошки начин, без проклињања сушних година и без страсти.

Немојте да се будите разочарани, правећи гримасе од свог лица због неког безначајног тренутка у коме сте испали глупи. Будите се у миру знања да сте увек глупи у свету у коме су сви глупи. И нема везе што водите безначајне разговоре откада сте озбиљан човек.

Размишљајте о дану у који улазите као о слици у стилу старих мајстора, размишљајте о светлу и сенкама и призору који би на слици био, па и ако све треба да буде апстрактно, препустите се игри светала и сенки.

При буђењу је важно да вам не куца срце сувише јако, јер од тога немате ништа, осим да га стално мерите и чачкате. Мерите само ако верујете у мерне јединице чак и када знате да тако нешто не постоји, бар не за срце које јако куца када вас обузме без питања ваша свест. Мислите понекад о томе како тачно желите да се пробудите, и мислите о томе шта бисте хтели, и шта бисте морали да пробудите.

А.Т.

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика