Иностранство је на крају постало мој живот

Таксиста нас је довезао до зграде терминала. Тата је мало теже устао са предњег седишта и изашао из аута. Извадили смо кофере а мама је журила да она плати такси. Добацио сам јој у пролазу: „Части таксисту није нам наплатио за пртљаг.”

Предао сам кофере и „чекирао” се док су моји родитељи чекали са стране. Остарили су, поготову мој отац је био сенка човека кога сам познавао.

Годинама сам као дечак дочекивао и испраћао мог оца на овом аеродрому у афричке земље где је као инжењер био на привременом раду како се то некада звало. Очеви мојих другова и другарица такође су најчешће радили у Ираку и Либији. Многи од нас су одрасли без очева. Пратио сам све аеродромске промене. Доградњу нове зграде, терминала два, модернизацију и увођење авио мостова (гатова).

Простор за одласке на спрату испуњен је радњама и ресторанима са великом електронском таблом са редом полетања и слетања авиона. Док су доласци су били у приземљу које је било знатно мање са ниским плафоном.

Са стране су као птице дрекалице били поређани таксисти који су скакали испред вас нудећи своје услуге. Све власти су покушавале да реше то и заведу ред. Прошло је тридесет година и још увек ће те пре ступити са таксистом у контакт него са родбином која вас нестрпљиво чека.

Испада да се из нашег града одлази пространим друмом а враћа скривено ниским ходницима одмах поред ауто пута. Иако је све тако скучено, на доласцима су људи  ипак насмејани, загрљени и срећни. Ту сам своју кћерку која је имала мање од годину дана упознао са бабом и дедом, мојим родитељима. Горе је много више суза и окретања са згрченом руком која маше онима који остају и које можда нећемо никада више срести.

Ау, колико сам пута горе плакао. Прво махнете када прођете контролу карата, онда се окренете након пасошке контроле а машете најдуже код оних последњих пар метара пре уласку у зону фри шопа.

Овде сам редовно као дете годинама испраћао оца на његова путовања, десетак година, скоро моје цело детињство. Иностранство је одувек имало посебну ставку у мом животу а на крају је постало мој живот. Сећам се свих тих тужних растанака али усхићености његових долазака поготову журбе кући где сам желео да будем први код отварања његових великих кофера. Било је увек неких техничких уређаја, први сам имао касетофон са малим телевизором, први видео рекордер. А тек када је донео панасоник А2 видео камеру је било велико чудо.

Док су нас покретне степенице водиле ка горњем спрату терминала два, глас аеродромског спикера се проломио халом: „Ер Србија упућује последњи позив путнику Александру Јанковићу за Лондон да се јави на излаз осам.”

Обично у тим моментима пред полазак купујете новине и књиге које ће вам бити лек при акутним нападима носталгије негде тамо где вам се животи одигравају. Негде тамо у вашем иностранству.

Након тога смо отишли да попијемо кафу. Цена кафе на нашем аеродрому може се упоредити са ценом кафе на тргу Светог Марка у Венецији. Поготову ако је упоредите са ценом у граду. Мој отац је седео са нама али није ништа пио. Чујем како мами говори да ће аутобусом кући како не би бацали паре на такси. Устали смо када се приближило време и кренули ка уласку према делу аеродрома који је намењен за путнике.

Пољубили смо се а мени је већ било свега преко главе. Већ годинама помислим сваки пут да је то задњи пут да га видим.

Каквом народу припадамо да цео живот морамо провести раздвојени од ближњих.  Мало се говори у тим последњим тренуцима. Окретали смо се  махали им док смо се приближавали пасошкој контроли. Било ми је тмурно у души, у глави и испред очију.

Моји родитељи су стајали не померајући се чекајући некакво чудо  да се вратимо и останемо још који дан са њима. Овај растанак могу разумети само емигранти. Сви су махали иза нас а ми смо одлазили. Моја ћерка се радовала повратку у земљу где је рођена.

Нисам могао бити љут на њу. Ја сам само знао да следећег пута када дођемо ће неко фалити као свих ових претходних година.

Сви су негде журили, једни су долазили, други одлазили, Александар Јанковић је каснио. Сат је одбројавао време.

А наши животи?

Наши животи шарени, сиви, кратки и дуги су увек имали стрпљења са нама.

Тога дана сам последњи пут видео оца. Не задуго после нашег одласка јавили су ми да је умро. Слетео сам на тај исти аеродром сада у црној кошуљи где ме је сачекала родбина и оним истим аутопутем повезла до мајке која је сада остала сама у мом родном граду са сином и унуком у иностранству.

Видео сам га још једном у ковчегу укоченог погледа и у диму тамњана на гробљу нашега града.

Али, могу ли чланови породице да умру? Тек тако да нестану?

Када помислим на то, сетим се приче свога друга о мормонској цркви и њиховом веровању.

У срцу мормонског храма налази се мали базен и просторија за крштење, у којој мормони крсте своје мртве претке, а то представља центар њиховог веровања - да су породице повезане целу вечност.

Никакве смрти, раздвојености и иностранства не могу их раздвојити.

Валентин Матић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика