Збогом Канадо, одох у Панаму

„Једва чекам да дођете. Овде је грозно, незапосленост велика, Канађани су сви извештачени са усиљеним осмехом. Али, једва чекам да дођете,“ рече наша кума у једном даху кад је сазнала да смо добили визу.

Један од најбољих студената технолошког факултета, никад није нашла посао у струци, што због „грозних и усиљених" Канађана, што због недостатка жеље да се прилагоди, да научи да се осмехне, да прећути кад јој се нешто не свиђа и да удели комплимент кад јој се нешто свиђа.

Временом је сваковечерњи „типс" или бакшиш изгубио сјај и куми је живот у Торонту постао немогућ, па је кума отишла.

Свима је било чудно кад сам кренуо низ улицу, једно 20 блокова, и у свакој радњи и ресторану тражио посао. Ређали су се коментари: „Шта ти то треба?", „Само тебе чекају" и слично. Такве смо коментаре добијали и у Београду пре одласка: „Само им ви требате."

Међутим, овдашње власти помогну кредитом да за заврши школа, а тражење посла углавном на крају уроди плодом. Прилагођавање културолошким нормама даје резултате, повишице и унапређења, и наплати се тежак рад са почетка. Ипак, човек се запита – да ли је све вредело?

У Канади смо странци, било да имамо кућу или не, било да имамо уштеђевину или не. Деца су нам Канађани и на предлог да студирају у Србији кажу да је то корак уназад, зар не. Аргумент је врло солидан, ипак је Канада у врху држава по квалитету свега).

У Канади, када дете оде код школског психолога, родитељ о томе неће чути ништа, осим ако дете само не каже. У Канади, када влада каже: „Не препоручујемо да се путује, тј. путујте само ако баш морате. " Канађани слушају и није им јасно ако им кажеш да је то само препорука, да није наредба, те се не морају повиновати истој.

У Србији смо такође странци. Наше мисли су обликоване на неки други начин. Нама није јасно зашто у службену зграду која је плаћена од пореских пара може само да се уђе са дугим ногавицама, јер као, не поштујемо институције. А институције, које су узгред ту искључиво зарад нас, не поштују нас.

Онда видимо да и наши пријатељи у Србији мисле да то тако треба. Нама није јасно зашто се сви стално свађају, због чега не постоји културна дискусија у јавном домену.

Канађани сваког воле, док не дође на ред да се то покаже делима. Овде ће ти свако рећи да те воли, или да ти је добар друг, најбољи друг, али га не позивај да ти помогне да понесеш кауч на други спрат куће. Гледаће те чудно јер за то платиш некога.

Сви знају да се изласци планирају недељама унапред, огромна су растојања, само је Торонто око 40 км у пречнику. Осим ако нисте те среће да вам је најближи комшија такође и пријатељ.

И тако прође 30 година, неки су се вратили, неки су постали прави Канађани, а неки, вероватно већина, постали су људи без домовине. Зиму више не могу да поднесем. Ангажовао сам адвокате да ми среде визу за Панаму.

Постао сам Панамац, али о томе другом приликом.

Мирослав Стефановић, Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика