А ћа да те тамо сманта каква шињорина

Ех мој мештре, липо сан ти река, направи ђир до мора. Ош балат и шпанцират мијур цило лито у Торонту, е? Изист цили пеншјун у Мак Доналду, е? Оли сликават селфије? Думаш ли о тему доклен ћеш тако дурат, а? Триба гуштат, годит на вриме. А ћа ако ти какви белај налети?

Море да дојде нека мижерија, неки земан, па неш јемат шолди ни за фажол са коштрадином скуват. А ћа да те, тебе таквега шесног, тамо сманта каква шињорина. Мало ћеш завирит под котулу ка сваки крушац, откопчат који ботун од гаћа, а ћа друго.

Ма липо би мога поћ „go, go around the world”, шта би река ови мој пајдо Џони, шта питурамо скупа, у „Wow 1 day painting company”.

Да учиниш пар вижита „to see some art gallery”. Баш ми доста што гледам његову грубу фацу сваки дан. Ни ми потриба у ови доба штудират за онега Ван Гог. Фермај ме тега. Мени триба шолди правит за они кредит од куће и сваки дан слушат онега мога Џона.

Немој мештре да си пантакуњер, шкртац ка они мој дотур, из „walk in clinic”, ћа ми неће ни биднога антибиотика приписат, венго сан ти капулу, и маренада и вечерава цилу недиљу, а она моја ни да чује да јој се увучем у постеју, ево већ пет дана имаде. Било би липо, и вридило би ти поћ путем Омиша, попиј букару билога или црнега, бокун пршута и сира.

Сутри дан, иди на банду ди год те гујица води… И напиши једну картолину.

Ни портиба ти, за цили либар Канзониере написат, као они Петрарка. Већ шторију, ајмо рећ о шугамну.

И написах једну. За мог мештра.

ТРИПТИХ О ШУГАМАНУ  -  Госпар на плавом шугаману

Лежим на шугаману, мушко-плавим, и плавим га плавилом од мора, натапам морском сољу да и нажуљене облутке под њим омекша, па као кушин, са длановима под главом, чувам линије среће на њима да не поцрне.

И умјесто њих, подгријевам на сунцу оних неколико срка пелина из кикаре и мислим како тамо, нека шесна сињорина, на другом крају тог плавог шугамана недостаје, али ме однекуд гледа како из намрштеног морског ђардина крадем пјенасте обрисе неба.

И жмирим онако како то ради неко кад се прави да сања, на том плавом шугаману, на лападској плажи, госпару сличног мени и сињорине, која ће украсти те линије среће са дланова, и чувати их исто као и ја, да трају дуже од пржине на којој је и овај шугаман упакован у хербаријум сећања.

Плавило плавог шугамана

Ајме моја сињорина, вријеме је љетњег одмора, привидног хватања зјала, за који госпари кажу, долче фар нијенте - слатко је ништа не радити. И нијесам се разастрити по овој клупи из деспета, моја сињорина.

Ја само гуштам у томе да буринет са вода Великих језера просушује у мени натопљена плавим сјећања овољетних, и пустим да се исциједе у шешир, који је, моја сињорина, на твојој глави лијепо фигурао. Да уз кикару каве, уместо цукера залијем зимске невере самоће госпару моме, који ме је из бурсе вријеменске извукао. Да све плаво са неба и мора упијем, и тако плав, плавим годове сјећањана лицу госпара мога, што је за обични плави шугаман, на лападској плажи, часно му се посвјетити, па макар ме у послу томе, неко од чамбелана у десперту сашије од мене котулу за неку сињорину, или ће са мном фрегат камене плоче, тамо на скалинама Цркве светог Влаха.

Заслужени одмор шугамана

Госпар Едуард Мане није волио да лежи на шугаману. Чак ни на плавом шугаману, иако му плава није била мрска. Да је волио, његова слика “Доручак...“ не би био на трави. Али мој госпар јесте. Није му било гушта да се излежава на лежаљци и шугаману који уз њу иде. Само на свом, плавом шугаману на пржини! Тако годинама.

Сада сам усидрио анкер. Миришем на магнолију, још пристојно плав, са неколико зараслих ожиљака и жуљева од грубе пржине, лијепо испеглан, савијен и сложен у кашуну у соби госпара мога.

Кад год се у мјесечевим мјенама појави пуни мјесец, љупка сињорина, са косом боје мркве и мендулама (бадемима) у очима, окачи ме нежно на штрик у ђардину, да упијем још мало сунца, плаветнила небеска, а сињорина, она иста која је уз госпара знала почесто лежати и без ређипета (грудњака), на лападском шугаману на пржинама плажа на Сејшалима, Малдивима, и на још некимимама, о којима и није моје да завирујем у карте госпарове.

Још увјек, у вреле дане, госпар направи ђир до плаже „The Beaches“, носећи ме у бурси. Госпар ме више не ставља на пржину. И њему је све теже да на њу леже и да са ње устане. Нити више воли фригати се на сунцу. Расклопи лежаљку, простре ме преко ње, и седне окренут ка латерни, тамо на Торонто Исланду, и ка једрилицама на хоризонту, које у мислима претвара у дубровачке Караке.

Разнежи ме када осјетим његов сјетни поглед и када у стиснуту шаку задржи који минут руб шугамана. Осјећам се тада веома плавим. Веома плавим, ја најобичнији, шугаман госпаров.

А ко не би био плав, моја шесна сињорина. А ко не би?

Миодраг Топић - Торонто

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика