A ća da te tamo smanta kakva šinjorina

Eh moj meštre, lipo san ti reka, napravi đir do mora. Oš balat i špancirat mijur cilo lito u Torontu, e? Izist cili penšjun u Mak Donaldu, e? Oli slikavat selfije? Dumaš li o temu doklen ćeš tako durat, a? Triba guštat, godit na vrime. A ća ako ti kakvi belaj naleti?

More da dojde neka mižerija, neki zeman, pa neš jemat šoldi ni za fažol sa koštradinom skuvat. A ća da te, tebe takvega šesnog, tamo smanta kakva šinjorina. Malo ćeš zavirit pod kotulu ka svaki krušac, otkopčat koji botun od gaća, a ća drugo.

Ma lipo bi moga poć „go, go around the world”, šta bi reka ovi moj pajdo Džoni, šta pituramo skupa, u „Wow 1 day painting company”.

Da učiniš par vižita „to see some art gallery”. Baš mi dosta što gledam njegovu grubu facu svaki dan. Ni mi potriba u ovi doba študirat za onega Van Gog. Fermaj me tega. Meni triba šoldi pravit za oni kredit od kuće i svaki dan slušat onega moga Džona.

Nemoj meštre da si pantakunjer, škrtac ka oni moj dotur, iz „walk in clinic”, ća mi neće ni bidnoga antibiotika pripisat, vengo san ti kapulu, i marenada i večerava cilu nedilju, a ona moja ni da čuje da joj se uvučem u posteju, evo već pet dana imade. Bilo bi lipo, i vridilo bi ti poć putem Omiša, popij bukaru biloga ili crnega, bokun pršuta i sira.

Sutri dan, idi na bandu di god te gujica vodi… I napiši jednu kartolinu.

Ni portiba ti, za cili libar Kanzoniere napisat, kao oni Petrarka. Već štoriju, ajmo reć o šugamnu.

I napisah jednu. Za mog meštra.

TRIPTIH O ŠUGAMANU  -  Gospar na plavom šugamanu

Ležim na šugamanu, muško-plavim, i plavim ga plavilom od mora, natapam morskom solju da i nažuljene oblutke pod njim omekša, pa kao kušin, sa dlanovima pod glavom, čuvam linije sreće na njima da ne pocrne.

I umjesto njih, podgrijevam na suncu onih nekoliko srka pelina iz kikare i mislim kako tamo, neka šesna sinjorina, na drugom kraju tog plavog šugamana nedostaje, ali me odnekud gleda kako iz namrštenog morskog đardina kradem pjenaste obrise neba.

I žmirim onako kako to radi neko kad se pravi da sanja, na tom plavom šugamanu, na lapadskoj plaži, gosparu sličnog meni i sinjorine, koja će ukrasti te linije sreće sa dlanova, i čuvati ih isto kao i ja, da traju duže od pržine na kojoj je i ovaj šugaman upakovan u herbarijum sećanja.

Plavilo plavog šugamana

Ajme moja sinjorina, vrijeme je ljetnjeg odmora, prividnog hvatanja zjala, za koji gospari kažu, dolče far nijente - slatko je ništa ne raditi. I nijesam se razastriti po ovoj klupi iz despeta, moja sinjorina.

Ja samo guštam u tome da burinet sa voda Velikih jezera prosušuje u meni natopljena plavim sjećanja ovoljetnih, i pustim da se iscijede u šešir, koji je, moja sinjorina, na tvojoj glavi lijepo figurao. Da uz kikaru kave, umesto cukera zalijem zimske nevere samoće gosparu mome, koji me je iz burse vrijemenske izvukao. Da sve plavo sa neba i mora upijem, i tako plav, plavim godove sjećanjana licu gospara moga, što je za obični plavi šugaman, na lapadskoj plaži, časno mu se posvjetiti, pa makar me u poslu tome, neko od čambelana u despertu sašije od mene kotulu za neku sinjorinu, ili će sa mnom fregat kamene ploče, tamo na skalinama Crkve svetog Vlaha.

Zasluženi odmor šugamana

Gospar Eduard Mane nije volio da leži na šugamanu. Čak ni na plavom šugamanu, iako mu plava nije bila mrska. Da je volio, njegova slika “Doručak...“ ne bi bio na travi. Ali moj gospar jeste. Nije mu bilo gušta da se izležava na ležaljci i šugamanu koji uz nju ide. Samo na svom, plavom šugamanu na pržini! Tako godinama.

Sada sam usidrio anker. Mirišem na magnoliju, još pristojno plav, sa nekoliko zaraslih ožiljaka i žuljeva od grube pržine, lijepo ispeglan, savijen i složen u kašunu u sobi gospara moga.

Kad god se u mjesečevim mjenama pojavi puni mjesec, ljupka sinjorina, sa kosom boje mrkve i mendulama (bademima) u očima, okači me nežno na štrik u đardinu, da upijem još malo sunca, plavetnila nebeska, a sinjorina, ona ista koja je uz gospara znala počesto ležati i bez ređipeta (grudnjaka), na lapadskom šugamanu na pržinama plaža na Sejšalima, Maldivima, i na još nekimimama, o kojima i nije moje da zavirujem u karte gosparove.

Još uvjek, u vrele dane, gospar napravi đir do plaže „The Beaches“, noseći me u bursi. Gospar me više ne stavlja na pržinu. I njemu je sve teže da na nju leže i da sa nje ustane. Niti više voli frigati se na suncu. Rasklopi ležaljku, prostre me preko nje, i sedne okrenut ka laterni, tamo na Toronto Islandu, i ka jedrilicama na horizontu, koje u mislima pretvara u dubrovačke Karake.

Razneži me kada osjetim njegov sjetni pogled i kada u stisnutu šaku zadrži koji minut rub šugamana. Osjećam se tada veoma plavim. Veoma plavim, ja najobičniji, šugaman gosparov.

A ko ne bi bio plav, moja šesna sinjorina. A ko ne bi?

Miodrag Topić - Toronto

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika