Богојављенска ноћ у Чикагу

Не верујем у снове и њихово скривено значење. Још мање верујем у Бога, али ипак, мораћу да испричам овај који усних недавно у Чикагу, на Богојављенску ноћ.

У очајничкој потрази за изгубљеним, мртвим другом одлазим у Прву улицу мога села, у моје Наково, да га нађем. Али, претражујући сваки кутак широког банатског шора,  нигде га не проналазим.

Враћајући се с врха улице, разочаран одлучујем да свратим до ујака и ујне. Међутим, улазна капија је закључана. Вече је младо, зимско, густо и тамно, без месечине. У ходнику куће упаљено је светло, пригушено белом чипканом завесом и грубим зеленим застором. Ипак, нејасно се види да се неко унутра креће. Дозивам их поименице, не чују ме,  нико се не одазива.

Још тужнији одлазим даље споро се вукући дубље, низ улицу.

И онда одједном надомак ониске куће другог ујака, топлина, блага и пријатна. И та светлост...

Чудна,  необична, као да долази с другог света. Небо се сребрени а ваздух светлуцаво трепери.

Свуда около огромни овали и тацне колача. Не може од њих да се прође.  Узимам један колач и стављам га у уста. Хрскав је, чудесно укусан, мирише на ванилу. Док се сагињем да узмем још један, испред мене се нађе човек тамносмеђе косе у карираној кошуљи кратких рукава. Онако сагнут не видим му лице. Он се подиже полако и пружа ми црвенкасто-жућкасти колач прошаран зрелим вишњама и каже ми: „Здраво, брате, нисам те одавно видео!"

У том тренутку одсвуда почињу да се појављују силуете. Постепено почињем да препознајем лица. У неверици схватам да нико од њих више не постоји. Око мене је цела једна улица давно умрлих људи.

Ту су и ујак Драган и ујна Даница, нешто ниже ујна Сава прекрштених руку, заједно са ујаком Крстом у прастаром сивом џемперу. Около су и друге Љубоје. Непрекидни и бескрајни низ мртвих Љубоја.

Ујна Даница у руци држи кључ капије. Њихове капије. Наше капије. Оне капије кроз коју сам малочас покушао да прођем.

Питам се да ли су та врата пролаз у Доњи свет и да ли су закључана да нас то спречи да у њега,  свет који не познајемо, случајно,  нехотице не пропаднемо. Да ли то мртви штите и од смрти спасавају нас живе? Је ли то њихова основна мисија и можда једини разлог што су и они једном живели?

Хоћемо ли и ми тако? Хоћемо ли ми,  сутрашњи мртви, бранити и од смрти спасавати немртве, оне који долазе,  оне који би да живе. Хоћемо ли?

Да ли је смрт моћнија од живота,  питам се.

Збуњен,  али не и уплашен толиком количином смрти око себе, верујући да ни тамнокоси човек у летњој карираној кошуљи, чије лице препознајем,  чије лице ми је блиско,  више није међу живима,  питам га:

- Брате, Зоране, јесте ли сви ви заиста  мртви?

- Јесмо, сви ми смо мртви, мирно одговара.

- А колачи, да ли су они стварни?

- Јесу,  то је за даћу,  за живе.

- А ја,  Зоране, да ли сам и ја мртав?

П.С.- Сан је истинит. Онолико колико је то једном сну дозвољено да буде.

(Посвећено недавно преминулом брату од тетке Зорану Алексићу, по мајци Љубоја,  и свим осталим Љубојама у фамилији.)

Стеван Ступар,  Чикаго,  САД

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика