Bogojavljenska noć u Čikagu

Ne verujem u snove i njihovo skriveno značenje. Još manje verujem u Boga, ali ipak, moraću da ispričam ovaj koji usnih nedavno u Čikagu, na Bogojavljensku noć.

U očajničkoj potrazi za izgubljenim, mrtvim drugom odlazim u Prvu ulicu moga sela, u moje Nakovo, da ga nađem. Ali, pretražujući svaki kutak širokog banatskog šora,  nigde ga ne pronalazim.

Vraćajući se s vrha ulice, razočaran odlučujem da svratim do ujaka i ujne. Međutim, ulazna kapija je zaključana. Veče je mlado, zimsko, gusto i tamno, bez mesečine. U hodniku kuće upaljeno je svetlo, prigušeno belom čipkanom zavesom i grubim zelenim zastorom. Ipak, nejasno se vidi da se neko unutra kreće. Dozivam ih poimenice, ne čuju me,  niko se ne odaziva.

Još tužniji odlazim dalje sporo se vukući dublje, niz ulicu.

I onda odjednom nadomak oniske kuće drugog ujaka, toplina, blaga i prijatna. I ta svetlost...

Čudna,  neobična, kao da dolazi s drugog sveta. Nebo se srebreni a vazduh svetlucavo treperi.

Svuda okolo ogromni ovali i tacne kolača. Ne može od njih da se prođe.  Uzimam jedan kolač i stavljam ga u usta. Hrskav je, čudesno ukusan, miriše na vanilu. Dok se saginjem da uzmem još jedan, ispred mene se nađe čovek tamnosmeđe kose u kariranoj košulji kratkih rukava. Onako sagnut ne vidim mu lice. On se podiže polako i pruža mi crvenkasto-žućkasti kolač prošaran zrelim višnjama i kaže mi: „Zdravo, brate, nisam te odavno video!"

U tom trenutku odsvuda počinju da se pojavljuju siluete. Postepeno počinjem da prepoznajem lica. U neverici shvatam da niko od njih više ne postoji. Oko mene je cela jedna ulica davno umrlih ljudi.

Tu su i ujak Dragan i ujna Danica, nešto niže ujna Sava prekrštenih ruku, zajedno sa ujakom Krstom u prastarom sivom džemperu. Okolo su i druge Ljuboje. Neprekidni i beskrajni niz mrtvih Ljuboja.

Ujna Danica u ruci drži ključ kapije. Njihove kapije. Naše kapije. One kapije kroz koju sam maločas pokušao da prođem.

Pitam se da li su ta vrata prolaz u Donji svet i da li su zaključana da nas to spreči da u njega,  svet koji ne poznajemo, slučajno,  nehotice ne propadnemo. Da li to mrtvi štite i od smrti spasavaju nas žive? Je li to njihova osnovna misija i možda jedini razlog što su i oni jednom živeli?

Hoćemo li i mi tako? Hoćemo li mi,  sutrašnji mrtvi, braniti i od smrti spasavati nemrtve, one koji dolaze,  one koji bi da žive. Hoćemo li?

Da li je smrt moćnija od života,  pitam se.

Zbunjen,  ali ne i uplašen tolikom količinom smrti oko sebe, verujući da ni tamnokosi čovek u letnjoj kariranoj košulji, čije lice prepoznajem,  čije lice mi je blisko,  više nije među živima,  pitam ga:

- Brate, Zorane, jeste li svi vi zaista  mrtvi?

- Jesmo, svi mi smo mrtvi, mirno odgovara.

- A kolači, da li su oni stvarni?

- Jesu,  to je za daću,  za žive.

- A ja,  Zorane, da li sam i ja mrtav?

P.S.- San je istinit. Onoliko koliko je to jednom snu dozvoljeno da bude.

(Posvećeno nedavno preminulom bratu od tetke Zoranu Aleksiću, po majci Ljuboja,  i svim ostalim Ljubojama u familiji.)

Stevan Stupar,  Čikago,  SAD

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika