Марина долазим да гледам Томпсона

Марину је њена мама, католкиња из околине Слуња, стекла у краткој вези с неким македонским Турчином, с којим се послије судила јер он није хтио да призна очинство. Огорчена што се опекла на пољу љубави, жена је била сурова мајка, кажњавајући кћеркицу за сваку ситницу, искаљујући над њом бијес жестоким шибањем, у понеким случајевима чак и везивањем за кревет.

Све то смо сазнали у заједничким шетњама од саме Марине када је доселила у нашу близину. Њеним исповиједањима није било краја. Једина утјеха несретном дјетету је била бака из Скопља која ју је вољела и звала к себи. Код те баке је и била у доби од четири године, када су обје једва преживјеле земљотрес који је срушио град па су морале бити извлачене испод рушевина.

Истраумирана од дјетињства, Марина се грчевито борила за боље мјесто под сунцем, завршивши вишу школу и запосливши се као секретар у загребачкој школи у којој смо жена и ја радили као професори.

Она је тамо остала да ради након што су нас отпустили почетком деведесетих, проводећи нову политику, напуњену шовинизмом као основним садржајем. Марина је одбацила очево презиме, узела мајчино, студирала уз рад, завршила тако факултет и напредовала. Не могавши међутим више трпи мушки шовинизам ни бескрајна подметања на послу – ту  уобичајену бирократску забаву у којој особито лоше пролазе радини ентузијасти – Марина је отишла у превремену пензију, купивши претходно стан у нашој близини.

Она је срдачан и добронамјеран човјек и ми је, успркос њеним манама прилично волимо.  Гласна је, ведра и насмијана гаравуша коврчаве косе. Заклета је љевичарка и уз то прилично религиозна. Има лоша искуства са католичким поповима па их презире.

Много чита, али слабо памти, не зна рећи ништа више него: „То обавезно прочитај, феноменална књига!“

Све прати, све је узбуђује и све феномене свакидашњице страсно препричава, без селекције, па ју је заморно слушати. Више пута сам избјегао шетњу с њом, бирајући другу путању. Моја жена је више жали и трпељивија је с њом. Даје јој добронамјерне савјете, које ова не престаје да тражи, али Марина ипак слуша само себе. Стално склапа нова пријатељства, јер су предмет њене чежње увијек други.

Једном је назвала сва очајна: „Како ја то дјелујем на људе да ме сматрају будалом?“ Докторица физијатар, с којом се била спријатељила, тражила је врло брзо од ње да позајми новац.

Жалећи се на своју судбину, што је сама, што није имала среће у љубави јер није одржала једну везу до које јој је било стало, што није имала дјеце, што је наивна, што влада неправда свуда око нас, што је халапљива, јер јелом компензира недостатак љубави па поједе све што има у стану, послије чега је депресивна, што јој пензија није већа да лакше отплаћује стан, Марина је наишла на оглас да наша жена из Швајцарске тражи дадиљу за мало дијете.

И упутила се у Луцерн да види свијета и нешто заради. Газдарица јој је била лијечница, дјевојчица коју је требало да чува имала је две године. Жудећи за добро уређеним животом, Марина је тамо очекивала перфекцију, малтене златне кваке. Одмах се разочарала, наишавши на стовариште старудије у дворишту и хаос у кући.

У кући су живјели докторичини родитељи, веома критички настројени према кћери и сепарирани, син тинејџер и малена. Докторка је имала и одраслу кћер која је отишла да живи сама. У кући се није кувало, наручивала се готова храна; неколико оброка које је за промјену направила Марина, побудило је признања и уздахе.

Марина је схватила да је доспјела у усташку породицу, јер је видјела да стари читају „Хрватско слово“. Они су отишли из Југе мање као политички а више као економски емигранти, тежећи за благостањем, а дјеца, двије кћери, рођене су у Швајцарској.

Врло брзо је Марина, причајући са старом, схватила на који је начин њена кћи, неудата докторка, стекла дјецу. У сва три случаја она је завела човјека, имала са њим кратку везу, остајала трудна, и послије га тужила да плаћа алиментацију. Схвативши да је искориштен за расплод, човјек би признао очинство, али више није хтио да види ни мајку ни дијете. Ипак је породица тинејџеровог оца када је овај умро, позвала дечка на сахрану, па су сви били изненађени његовом сличношћу са покојником, већом него код дјеце рођене у браку.

Код докторице Марина је уочила сиротињску психологију - непрестано је скупљала одбачене ствари испред кућа, обилазила бувље пијаце и цјењкала се и крала по трговинама. Једном је чак ужаснула Марину позвавши је да заједно нешто украду.

„Никад више ме нећеш видјети овдје“, помислила је Марина и вратила након три мјесеца.

Ипак јој је било жао малене јер је била врло мила па су остале у виртуалној вези. Мајка је непрестано слала фотографије мале и позивала Марину да поново дође, али без успјеха.

Недавно је Марина поново била на сто мука јер јој се докторица из Швајцарске јавила са молбом да је прими код себе. Долази на Томпсонов концерт, води сина и кћеркицу, која сада има осам година, и не може нигдје добити мјесто у хотелу јер је све распродано. „Морат ћу их примити“, рекла је Марина мојој жени, „највише због мале, жао ми је. Можеш мислити то лудило – вуче са собом осмогодишње дијете на тај усташки дернек – не могу то да схватим, али како да одбијем?“

„Куда ћеш ти?“, питала је моја жена. „Морам остати с њима, однијет ће ми ствари, она краде!“

Сазнавши да је Влада преузела на себе бригу око смјештаја припадника дијаспоре који долазе на концерт, Марина је сугерирала својој бившој послодавки да се опредијели за ту могућност.

„Зашто да се тискате код мене све троје у истом кревету, када можете бити боље смјештени?“

Схвативши да код Марине баш и није добродошла, опака жена се опредијелила за државни смјештај, па до њиховог сусрета овај пут није дошло...

Боро Соло, Загреб

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика