Нови тип теорије књижевности

У књижарским излозима појавила се „Теорија књижевности” професора емеритуса Универзитета у Новом Саду и плодног истраживача научно-књижевних феномена. Реч је о изданку школе која је нашу мисао о сложености и кохерентности разнородне књижевне продукције обогатила низом дела аутора од Драгише Живковића, преко Петра Милосављевића до данашњих научника млађе и средње генерације. Довољно је подсетити да се уџбеник теорије књижевности Драгише Живковића користи од 1955. до наших дана; овај професор Филозофског факултета у Новом Саду био је и главни уредник обимног „Речника књижевних термина”, објављеног у два маха (1985. и 1993). Од последњег издања те књиге настале су нове поддисциплине у изучавању књижевности и уведен у употребу скуп сасвим нових појмова који обавезују на нешто измењено презентовање теоријске мисли о белетристици. Појавила се чак и област „књижевна теорија” која, за разлику од теорије књижевности – не замењујући је – нуди још дубље изучавање књижевности као уметности и трага за дубљим димензијама језика, свести, историје и културе. На суптилне разлике између „теорије књижевности” и „књижевне теорије” код нас је указивао сарајевски теоретичар Зденко Лешић у својој „Теорији књижевности”, која је 2008. објављена у Београду.

Тихомир Петровић у својој књизи (издавач је Центар за стручно усавршавање запослених у образовању, Сомбор, 2025) полази од уверења да је теорија књижевности област која се непрестано поново исписује. Он је близак становишту америчког критичара Клинта Брукса, који је својевремено написао да се са сваком новом прочитаном песмом мења и наша концепција поезије, односно, начин читања и тумачења поезије. Петровић не одбацује сазнања и домете ранијих теоретичара књижевности, али очевидно настоји да у своја тумачења унесе сазнања, методе и алате новијих домаћих и страних проучавалаца.

На ове врлине књиге указао је и њен рецензент, угледни теоретичар и критичар Предраг Палавестра. Он је написао да Петровић у овом рукопису настоји да књижевна дела испитује понајпре помоћу разумевања својстава и средстава која припадају самој литератури, не одбацујући сазнања социологије, психологије, семиологије и других (не)сродних наука које проблематизују однос дела према историјском контексту, према наслеђу, према другим истородним текстовима, према језику као медију књижевности, према читаоцу као његовом крајњем одредишту. Петровић се, дакле, определио за новији тип теорије књижевности, онај који обраћа скоро подједнаку пажњу свим аспектима књижевног дела, у пуној разноврсности уметничких облика и изражајних поступака.

Ова књига не мења радикално природу тумачења књижевности, али се бави и осветљавањем дистинктивних облика постојања књижевноуметничког текста. На пример, у одредници о модерној књижевности (стр. 70), Петровић сасвим легитимним сматра и видове сигналистичке визуелне поезије (која напушта реч и прелази у слику), као и продукте тзв. објект-поезије, која напушта страницу штампане књиге и зрачи исписана, одштампана или залепљена на површини тродимензионалних објеката серијске производње. Ова поезија има и тежину као физичко својство предмета у гравитационом пољу, а често и пластичну димензију (попут скулпторских радова).

Као илустрацију нове експресивности и жанровских својстава авангардних и неоавангардних дела, и доказ пунe слободе да се превратничке интенције у уметности користе до максимума, Петровић доноси визуелну песму Мирољуба Тодоровића „Каменолом”.

У одредници о теорији књижевности, у књизи која је по њој и добила наслов, Петровић пише да је реч о суми знања и облицима који се стално тематизују и проблематизују сами себе на темељу нових углова посматрања естетичких чињеница и нових методолошких поступака. „Свака теорија је интерпретација”, пише на овом месту Петровић, и наставља: „Теорија књижевности, као и све што човек ствара, само је један вид сазнања и искуства, тачка сагледавања и погодба и те како подложна критици. Јер тексту се овде прилази аутономним рецепцијским умећем и укусом, залази се у зону изван унапред кодираних хоризонта. Из таквог стања настала је и смела хипотеза о постојању онолико теорија колико и теоретичара.”

У складу с овим ставом сасвим је реално очекивати да Петровићев дискурс о својствима књижевности и њеном односу према другим видовима културе наиђе на плодно реаговање других теоретичара значења, досега и ограничења белетристичког дела.