Битку против носталгије мораш да добијеш сам

Очи пустињске лепотице промениле су сјај. Постале су одсутне, уморне, на моменте засузе. Туга се увукла у њих. Први пут од свог доласка Ребека озбиљно болује од вируса носталгије.

Туга је најтежа болест, она просто отвара врата сваком злу. А тешко је тешити и лечити ако и сам болујеш. Знам ја добро да се не може помоћи увек, да постоји граница до које у животу патимо заједно, да постоје предели туђе душе у које се не залази, да неке битке мораш да добијеш сам. Знам и да је љубав игра која побеђује само док разлике не надвладају и док живот и реалност не узму свој данак.

Разликујемо се у свему. У годинама, у нацијама, у верама, у разлозима за бег. Ја сам, сада ми се бар тако чини, лутао јер је то била једина професија којом сам желео да се бавим. Ништа мојој младој души није било милије него даљина, ново и непознато. Моја је срећа била далеко па ми се лутање чинило као једино озбиљно решење.

А Ре – она је, чини ми се, игром случаја само залутала и на амерички континент, и у живот чудног, понекад непредвидивог, а често и за себе и за друге прилично тешког Србина.

А осванула је тако лепа субота. Јесен у Висконсину обасипа бојама и покорава својом лепотом, а траје краће неголи код куће, најдуже месец и по. И док се Ре излежавала претварајући се да спава, безвољна да устаје и решена да тоне даље у тугу и носталгију, ја сам већ одавно скувао кафу, ископао из кухињских полица последњу флашу домаће ракије, поотварао прозоре и врата од терасе и уживао у свежини октобарског јутра и цвркуту птица. Лупао сам притом што јаче да бих је пробудио, али она се и даље правила да спава.

Ништа горе од туге и депресије по лепом дану. Тргнуо сам прву мученицу и насуо још једну. Вратио сам се на моменат у своје прве дане у емиграцији, у први стан у центру града, у мемљивој згради, у собичку који је напокон био далеко од свега и свих, у коме ме најзад нико није могао наћи и где су ме сви напокон оставили на миру. Касетофон, мали решо, минијатурни телевизор и дуге шетње по студентским квартовима и језерима Медисона месецима су ме опорављали и бивали ми једини пријатељи. Самоћа ми је тих дана истински пријала.

Сетих се једног разговора са једним од свештеника кога сам истински сматрао својим духовним оцем. – Туга се најбоље лечи природом. Кад год си тужан, само изађи у природу и уживај у Божјем присуству – рекао ми је.

А у мени је прорадио и српски инат. „Неће она, вала, мајци трунути од носталгије док је мене овако лудог”, помислих. Што због ракијске упорности, што због српске тврдоглавости, успео сам да је извучем из кревета и изведем у један од неколико ресторана на језеру Мендота.

– И овде те знају – рекла је цедећи комадић лимуна по свеже испеченим шкампима са роштиља.

– Знају ме. Фон Рутенбергови имају монопол над овим језером. У овој лепоти постоје само три ресторана и сва три су њихова. Обожавам овај град. Индијанци су ово место звали „Тај Чо Пер Ах”, или „Четири Језера” – рекох.

И нико није веровао да ће овај град постати једно од најбољих места за живот, а ко би рекао да ћу ја икада баш овде доћи...

Ћутала је неко време испијајући гутљаје белог вина загледана у плаветнило језера.

– Јеси ли се икада покајао – питала ме је најзад.

– Мени је у неку руку све то било много лакше. Једноставно, ретко где сам био прихваћен, а одбацивали су ме често, скоро по некој рутини. Махом сви. Најпре отац, затим родбина, па онда и сви остали. Увек чудан, увек само свој. Странац себи, станац свим тим дивним људима, и пријатељима и непријатељима, добронамернима и завидљивцима, учитељима и пролазницима.

Увек сам се некако најбоље разумео са пијанцима и аутсајдерима, са њима бих се увек дивно испричао, саветовао се, учио од њих. Није лако на себи носити терет одбачености, поготову када си млад, кад у себи носиш толико жеље да покориш цео један свет који те скоро и не примећује.

Врате се само они којима је боље код куће. Свако ко је богатији код куће није луд да остане овде. За нас, обичан свет, ситуација је крајње једноставна. Боримо се за голи хлеб и успут за понеки сан. Сада, кад размислим, хвала им свима, и боље је што је тако.

Мени се одлазак тих дана чинио као најприроднија појава, као нешто што ми од самог мог рођења припада, моје једино право и спасење. А све остало, Ре, цео мој живот, пријатељи, школа, будућност, све што сам радио и у чему сам учествовао, чинило ми се као неко успутно чекање, убијање времена до испуњења само мени намењеног циља – одласка што је даље могуће. И зато сам потпуно миран изашао тог поподнева из америчке амбасаде са зеленом картом у коверти.

А ипак, ја сам и тако одбачен имао много више него што ови људи данас око мене имају. Погледај их само, Ре. Изгубљени су. Пошашавили су од идиотске идеологије зване индивидуализам. У овом сулудом свету нису потребни никоме, а сами себи понајмање. Ја сам са собом понео толико тога. А највише утеху, и то ме је увек држало. Причао сам ти, одрастао сам на селу до поласка у школу. У том селу, надомак моје куће, налази се извор са најслађом водом на свету. Тако хладну и лепу воду никада ниси пила. Моји прости и у исто време племенити преци живели су ту као јако часни и поштени људи, обрађивали су своју земљу, живели су од свог зноја. Борили се, веровали, стварали нешто ни из чега. Често сам се, ако баш хоћеш да знаш, питао шта то одваја мене који сам овде дошљак од једног црнца рођеног у злом делу Чикага. Шта то мене, који сам овде странац, тера да се борим и да успем, а њему који је свој на своме не дозвољава да се помери са мртве тачке.

И једино чега сам успео да се сетим је моје порекло, моја Србија, моје њиве, мој извор са најлепшом водом на свету звани „Боровчећи кладенец”, моја нада и утеха да шта год будем у животу радио имам чему да се вратим.

– Мислиш ли да ћеш се икада вратити?

– Врате се, Ре, само они којима је боље код куће. Пусти богаташе, професионалне спортисте и ретке срећнике који могу да бирају где ће да живе. За нас, обичан свет, ситуација је крајње једноставна. Боримо се за голи хлеб, и успут за понеки сан. Свако ко је богатији код куће није луд да остане овде. Осим оних, наравно, који од нечега беже. Бежање, то ти је занат, уме да потраје док га не мајсторираш до краја.

– Да ли мислиш да би неко као ја требало да се врати или да остане?

– Мислим, душо, да би требало да купиш карту на пар недеља. Најтеже је до првог повратка кући. Ту се човек најбоље присабере, подсети се од чега је заправо пoбегао, сагледа најбоље оно што сада има. И мислим да је најбоље да не журиш. Није овакав живот за свакога, али када га једном искусиш, има своју чудну и неразумљиву лепоту. Чекаће те још дуго твоја пустиња, твоје Црвено море и твоје дрво поморанџе. Никуда не ваља журити, а поготову не назад.

– Некада се бојим да ће ме сви тамо заборавити...

– Тога се, веруј ми, немој бојати. Заборавиће те свакако. Ма где била, свеједно да ли си овде или тамо. Људи су, Ре, кварљива роба...

Даље смо седели ћутке заваљени у удобне наслоњаче, испијали вино и грицкали шкампе. Тонули смо обоје у своје мисли. Не знам шта јој се врзмало по глави, нисам се усудио да је питам. Једино сам приметио крајичак осмеха и то ми је пријало.

Помислио сам и то да можда први пут није требало да будем искрен, да на њена питања изговорим неке сасвим друге речи. Али боље што нисам.

Љубав и срећа долазе од Бога, не могу се купити лажима. Помислио сам и да нам је можда ово октобарско поподне овековечено тугом, јесењим бојама и плаветнилом језера најлепше које смо провели заједно. Помислио сам и како би требало да се овога пута борим до краја, како јој се ближи рођендан, како би било лепо да јој поклоним две карте до Тел Авива...

Предраг Рудовић