Bitku protiv nostalgije moraš da dobiješ sam

Oči pustinjske lepotice promenile su sjaj. Postale su odsutne, umorne, na momente zasuze. Tuga se uvukla u njih. Prvi put od svog dolaska Rebeka ozbiljno boluje od virusa nostalgije.

Tuga je najteža bolest, ona prosto otvara vrata svakom zlu. A teško je tešiti i lečiti ako i sam boluješ. Znam ja dobro da se ne može pomoći uvek, da postoji granica do koje u životu patimo zajedno, da postoje predeli tuđe duše u koje se ne zalazi, da neke bitke moraš da dobiješ sam. Znam i da je ljubav igra koja pobeđuje samo dok razlike ne nadvladaju i dok život i realnost ne uzmu svoj danak.

Razlikujemo se u svemu. U godinama, u nacijama, u verama, u razlozima za beg. Ja sam, sada mi se bar tako čini, lutao jer je to bila jedina profesija kojom sam želeo da se bavim. Ništa mojoj mladoj duši nije bilo milije nego daljina, novo i nepoznato. Moja je sreća bila daleko pa mi se lutanje činilo kao jedino ozbiljno rešenje.

A Re – ona je, čini mi se, igrom slučaja samo zalutala i na američki kontinent, i u život čudnog, ponekad nepredvidivog, a često i za sebe i za druge prilično teškog Srbina.

A osvanula je tako lepa subota. Jesen u Viskonsinu obasipa bojama i pokorava svojom lepotom, a traje kraće negoli kod kuće, najduže mesec i po. I dok se Re izležavala pretvarajući se da spava, bezvoljna da ustaje i rešena da tone dalje u tugu i nostalgiju, ja sam već odavno skuvao kafu, iskopao iz kuhinjskih polica poslednju flašu domaće rakije, pootvarao prozore i vrata od terase i uživao u svežini oktobarskog jutra i cvrkutu ptica. Lupao sam pritom što jače da bih je probudio, ali ona se i dalje pravila da spava.

Ništa gore od tuge i depresije po lepom danu. Trgnuo sam prvu mučenicu i nasuo još jednu. Vratio sam se na momenat u svoje prve dane u emigraciji, u prvi stan u centru grada, u memljivoj zgradi, u sobičku koji je napokon bio daleko od svega i svih, u kome me najzad niko nije mogao naći i gde su me svi napokon ostavili na miru. Kasetofon, mali rešo, minijaturni televizor i duge šetnje po studentskim kvartovima i jezerima Medisona mesecima su me oporavljali i bivali mi jedini prijatelji. Samoća mi je tih dana istinski prijala.

Setih se jednog razgovora sa jednim od sveštenika koga sam istinski smatrao svojim duhovnim ocem. – Tuga se najbolje leči prirodom. Kad god si tužan, samo izađi u prirodu i uživaj u Božjem prisustvu – rekao mi je.

A u meni je proradio i srpski inat. „Neće ona, vala, majci trunuti od nostalgije dok je mene ovako ludog”, pomislih. Što zbog rakijske upornosti, što zbog srpske tvrdoglavosti, uspeo sam da je izvučem iz kreveta i izvedem u jedan od nekoliko restorana na jezeru Mendota.

– I ovde te znaju – rekla je cedeći komadić limuna po sveže ispečenim škampima sa roštilja.

– Znaju me. Fon Rutenbergovi imaju monopol nad ovim jezerom. U ovoj lepoti postoje samo tri restorana i sva tri su njihova. Obožavam ovaj grad. Indijanci su ovo mesto zvali „Taj Čo Per Ah”, ili „Četiri Jezera” – rekoh.

I niko nije verovao da će ovaj grad postati jedno od najboljih mesta za život, a ko bi rekao da ću ja ikada baš ovde doći...

Ćutala je neko vreme ispijajući gutljaje belog vina zagledana u plavetnilo jezera.

– Jesi li se ikada pokajao – pitala me je najzad.

– Meni je u neku ruku sve to bilo mnogo lakše. Jednostavno, retko gde sam bio prihvaćen, a odbacivali su me često, skoro po nekoj rutini. Mahom svi. Najpre otac, zatim rodbina, pa onda i svi ostali. Uvek čudan, uvek samo svoj. Stranac sebi, stanac svim tim divnim ljudima, i prijateljima i neprijateljima, dobronamernima i zavidljivcima, učiteljima i prolaznicima.

Uvek sam se nekako najbolje razumeo sa pijancima i autsajderima, sa njima bih se uvek divno ispričao, savetovao se, učio od njih. Nije lako na sebi nositi teret odbačenosti, pogotovu kada si mlad, kad u sebi nosiš toliko želje da pokoriš ceo jedan svet koji te skoro i ne primećuje.

Vrate se samo oni kojima je bolje kod kuće. Svako ko je bogatiji kod kuće nije lud da ostane ovde. Za nas, običan svet, situacija je krajnje jednostavna. Borimo se za goli hleb i usput za poneki san. Sada, kad razmislim, hvala im svima, i bolje je što je tako.

Meni se odlazak tih dana činio kao najprirodnija pojava, kao nešto što mi od samog mog rođenja pripada, moje jedino pravo i spasenje. A sve ostalo, Re, ceo moj život, prijatelji, škola, budućnost, sve što sam radio i u čemu sam učestvovao, činilo mi se kao neko usputno čekanje, ubijanje vremena do ispunjenja samo meni namenjenog cilja – odlaska što je dalje moguće. I zato sam potpuno miran izašao tog popodneva iz američke ambasade sa zelenom kartom u koverti.

A ipak, ja sam i tako odbačen imao mnogo više nego što ovi ljudi danas oko mene imaju. Pogledaj ih samo, Re. Izgubljeni su. Pošašavili su od idiotske ideologije zvane individualizam. U ovom suludom svetu nisu potrebni nikome, a sami sebi ponajmanje. Ja sam sa sobom poneo toliko toga. A najviše utehu, i to me je uvek držalo. Pričao sam ti, odrastao sam na selu do polaska u školu. U tom selu, nadomak moje kuće, nalazi se izvor sa najslađom vodom na svetu. Tako hladnu i lepu vodu nikada nisi pila. Moji prosti i u isto vreme plemeniti preci živeli su tu kao jako časni i pošteni ljudi, obrađivali su svoju zemlju, živeli su od svog znoja. Borili se, verovali, stvarali nešto ni iz čega. Često sam se, ako baš hoćeš da znaš, pitao šta to odvaja mene koji sam ovde došljak od jednog crnca rođenog u zlom delu Čikaga. Šta to mene, koji sam ovde stranac, tera da se borim i da uspem, a njemu koji je svoj na svome ne dozvoljava da se pomeri sa mrtve tačke.

I jedino čega sam uspeo da se setim je moje poreklo, moja Srbija, moje njive, moj izvor sa najlepšom vodom na svetu zvani „Borovčeći kladenec”, moja nada i uteha da šta god budem u životu radio imam čemu da se vratim.

– Misliš li da ćeš se ikada vratiti?

– Vrate se, Re, samo oni kojima je bolje kod kuće. Pusti bogataše, profesionalne sportiste i retke srećnike koji mogu da biraju gde će da žive. Za nas, običan svet, situacija je krajnje jednostavna. Borimo se za goli hleb, i usput za poneki san. Svako ko je bogatiji kod kuće nije lud da ostane ovde. Osim onih, naravno, koji od nečega beže. Bežanje, to ti je zanat, ume da potraje dok ga ne majstoriraš do kraja.

– Da li misliš da bi neko kao ja trebalo da se vrati ili da ostane?

– Mislim, dušo, da bi trebalo da kupiš kartu na par nedelja. Najteže je do prvog povratka kući. Tu se čovek najbolje prisabere, podseti se od čega je zapravo pobegao, sagleda najbolje ono što sada ima. I mislim da je najbolje da ne žuriš. Nije ovakav život za svakoga, ali kada ga jednom iskusiš, ima svoju čudnu i nerazumljivu lepotu. Čekaće te još dugo tvoja pustinja, tvoje Crveno more i tvoje drvo pomorandže. Nikuda ne valja žuriti, a pogotovu ne nazad.

– Nekada se bojim da će me svi tamo zaboraviti...

– Toga se, veruj mi, nemoj bojati. Zaboraviće te svakako. Ma gde bila, svejedno da li si ovde ili tamo. Ljudi su, Re, kvarljiva roba...

Dalje smo sedeli ćutke zavaljeni u udobne naslonjače, ispijali vino i grickali škampe. Tonuli smo oboje u svoje misli. Ne znam šta joj se vrzmalo po glavi, nisam se usudio da je pitam. Jedino sam primetio krajičak osmeha i to mi je prijalo.

Pomislio sam i to da možda prvi put nije trebalo da budem iskren, da na njena pitanja izgovorim neke sasvim druge reči. Ali bolje što nisam.

Ljubav i sreća dolaze od Boga, ne mogu se kupiti lažima. Pomislio sam i da nam je možda ovo oktobarsko popodne ovekovečeno tugom, jesenjim bojama i plavetnilom jezera najlepše koje smo proveli zajedno. Pomislio sam i kako bi trebalo da se ovoga puta borim do kraja, kako joj se bliži rođendan, kako bi bilo lepo da joj poklonim dve karte do Tel Aviva...

Predrag Rudović