Америка у прљавим колима

Понедељак, 2. фебруар 2009.
ЦНН је саопштио да је продаја аутомобила у Сједињеним државама данас, најнижа у последњих двадесет година. Највећи произвођачи највише губе. То се, са друге стране, не примећује јер, иако су у проблему, рекламирање не престаје, а јуче је током финалне утакмице америчког фудбала (коју многи гледају само због добрих и скупих реклама) аутомобилска индустрија заблистала као да јој ништа не фали.

На часу ликовног седео сам задубљен у глинену посуду и полирао је каменом, старом индијанском методом. Ово траје предуго, понављао сам у себи. На другом крају стола, Џон и Кејти се свађају, које теренско возило је боље: ,,Форд’’ или ,,Шеви’’? Његов отац продаје ,,Шеви’’, а њен отац ,,Форд’’ возила. Иако уобичајено, волим да се укључим у њихове дебате, овог пута, тема је превише далеко од мојих интересовања. Брзина, потрошња гаса, стил. Немам коментар.

Стрпљиво полирам посуду и у тренутку када дебата већ предалеко одмиче, а професор одустаје од смиривања буке, концентишем се на продоран глас Кејти која очајнички покушава да докаже да је ,,Форд’’ најбољи:

- Па ко је измислио аутомобиле? Шеви? Ко зна да ли је Шеви уопште и име човека. Одговор је Форд! Он их је измислио и зато су најбољи!

- Није Форд измислио аутомобиле. Он их је само начинио лакшим за масовну производњу-, почео сам да се присећам лекције о двадесетим у Америци. Џон ми се захвалио и замолио ме да убедим Кејти да је ,,Шеви’’ бољи. Погрешно су ме разумели. Ја не знам шта је боље.

- Много се ви бринете око аутомобила-, имао сам намеру да их умирим, а онда је уследио коментар испровоциране Кејти:

- Не бринемо се ми пуно о аутомобилима, ми смо Американци! Ви не знате ништа о томе јер се тамо по Италији возите тим малим и неудобним аутима. Ја волим свој ауто и тачка.
Кејти има шеснаест година и свој ауто. Ништа неуобичајено. Повремено заборавим да сам у Америци па се зачудим када видим дете које вози. Било је чудно у почетку, али навикао сам и схватио – неопходно је.

(/slika2)

Уторак, 3. фебруар 2009.
Господин Крам се и о јуче поменутој теми, својим ставом истиче. Често нам прича о огорчености тиме што се просечан амерички живот своди на аутомобил и кућу. Чак је једном приликом рекао да је америчка национална политика од почетка двадесетог века у договору са аутомобилском индустријом развијала нови начин живота који нема циљ да унапреди животе већ зараду произвођача аутомобила. Прилично занимљиво виђење. Каже да су урбанисти већ скоро век у служби креатора националне и економске политике. Господин Крам је врло мудар човек, али ми се та прича чини као ,,теорија завере’’ на амерички начин. Оно о чему могу да сведочим је његова огорченост на прљаве аутомобиле.

- Ми смо нација прљавих аутомобила. Цео свет сам обишао и нигде нисам видео толико прљавштине на тако малом простору, као у просечном америчком аутомобилу. Прашина, рачуни, непоједена храна, пластичне чаше, чарапе, новине, мрље од не зна се чега. Децо, чистите своја кола, да ови што путују и посећују нас, не мисле да смо прљави као Бушева доктрина.

- Немојте тако оштро-, добацио сам из задње клупе видевши збуњене погледе осталих ђака.

- Марко, ти би требало да ме разумеш. Колики проценат саобраћајних несрећа у твојој земљи годишње проузрокује бигмек оброк у крилу возача? Вероватно је одговор нула, зар не? Е па то није случај овде. Овде се због тога гине, није ли то страшно?

Господин Крам је свештеник англиканске цркве, зна све о Србији и ћирилици. Срећан је што је Обама нови председник. Пише љубавни роман и чланке за локалне новине. Говори есперанто и јапански језик. Предаје алгебру.

Реакао сам му да, иако звучи сурово, ми у Србији барем имамо боље разлоге због којих страдамо; као што су на пример рупе на путевима и пут са две траке до краја света. Слатко се насмејао и рекао ми да ће на свом блогу писати баш о томе.

Ја сам му рекао да ћу писати о њему.