Лудница 2

Фабрика још није продата а када ће не знамо. То нам је јуче рекао директор за време редовне месечне прославе рођендана запослених. Дао је свакоме по парче торте а пицу смо сами узимали. Поновио је оно што нам је рекао прошлог месеца на истој таквој прослави рођендана.

У мом календару под првим априлом стоји “ДАЈ ОТКАЗ”. Одавно спремам говор за тај дан. Датум сам померао толико пута да више не верујем да ће се икада десити (мада се свакодневно питам докле ће организам моћи да издржи сав тај стрес).

Када сам пре две године добио овај посао све је изгледало идеално:
двадесет минута од куће, бесплатан паркинг, нови лаптоп, плаћени интернет и мобилни телефон за личну употребу, додатак за позиве после радног времена, дневница велика као цела пензија у Србији. Уосталом, тако је код свих великих корпорација.

А онда долази реалност: на послу се не зна ко шта ради, ни ко коме одговара. Посао мора да се заврши на време иако зависи од оних на које немате никакав утицај. Документација не постоји. Компјутери су закрчени ђубретом које нико не чисти годинама, већ се само додаје нови простор за убацивање података. Проблеми се заташкавају а трагови бришу. Радници не умеју да раде посао, а када сарађујете са њима то не смете да покажете (ходање “по јајима”, како они кажу).(/slika2)
Док ово куцам, ујутру уз кафу, стиже Мајкл. Носи са собом лаптоп и торбу са ручком. Закаснио је пола сата али то нико не гледа. Он је емигрант из Русије, бивши математичар који је радио на факултетима, тамо и овде, док није прешао код нас због веће плате. Мало прича те ме подсећа на мог професора математике из гимназије. Међутим, када прича то је кратко и прецизно - супротно од њих. Чини ми се да се са Мајклом разумем чак и када ћутимо, мада нисам сигуран да је Рус. Једном ми је објаснио да у Лењиновом Политбироу нису сви били Јевреји. Ту сам стао са даљим питањима, плашећи се да не растури моју илузију о „православном брату“ (мада смо по менталитету слични, чак и ако није оно што бих ја хтео).

Колегиница Пина има “килажу” за две девоке њеног узраста. Омиљене су јој торте са шлагом. Стално купује барбике на ebay-у. Воли када је зовем “Barbie”. Добри смо другари па се трудим да то “Barbie” кажем искрено, јер њој пуно значи. Нису људи у канцеларији без осећања, само их систем тера да се тако понашају. Зна се о чему сме да се разговара: о времену, фудбалу, о томе како сте провели викенд, о каматама, а они “важнији” причају и о акцијама. Разговори о деци и породици су “неуобичајени”, што је леп начин да се каже да су “забрањени”.

Ово писање ми је постало као она рупа у бајци о цару Трајану. Супруга је раније волела да чује “новости” из канцеларије али ни њој више није интересантно - све је као у лошој латино серији. Јесте уживо, али није више занимљиво.

Останите на вези за наставак приче. Написаћу, ако сутра не добијем или сам дам отказ. 

(наставља се...)