Возом према Западу ...

Рођен сам у срцу Шумадије, на пола пута од Јагодине према Крагујевцу, и то ако кренете путем уз речицу Осаоницу. Нећете видети бог зна шта, тек неколико села, километрима дугачка, развучених кућа ограђених тарабом. И с лева и с десна дижу се не висока брда, шумовита, на чијим покосима спавају неоране њиве обрасле у коров. У иностранству сам од своје девете године а да то нисам ни знао. Трбухом за колачима (јер круха је ипак било), покренули се моји родитељи возом према западу. Јесу ли знали или само наслућивали да Запад почиње послије Шида, тек они се зауставише у Хрватској, а нас, своју дјецу, оставише још коју годину код својих родитеља. Кад се мало средише, доведоше и нас. Тада сам први пут видио многе ствари – електричну локомотиву, велеградске небодере, па  Бг па Зг, латиницу и неразумљиве дијалекте, а  на крају бескрајну пучину мора. Сјећам се тог мора тада, било је бљештаво и свјетло плаво и некако без јасног краја, а мирис његов ушао је у ме и још не излази.

Тада још нисам знао да ћу ту у Ријеци  завршити све моје школе, да ћу на његовом Корзу прославити матуру, да ћу се заљубити у једну дјевојчицу која ми није богом дана била, да ћу се оженити једном другом која се у мене заљубила и да ће ми се ту родити моје двоје дјечице. А све се то догодило и још много тога …Схватих да је и то и све оно одакле дођох, мој завичај – моја домовина. 

А онда одједном као гром из ведра неба … сједох и ја на влак, сам, дјецу оставих, док се мало средим – и кренух, куда него на запад, кренух трбухом за слободом. Али тада се запад удаљио и пронађох га таман послије алпских тунела. Не одох даље, ту спустих свој кофер, удомих се у Аустрији и то оној Горњој тик уз њемачку границу. И ето, опет и по други пут нађох се у иностранству. Наставих тамо гдје сам стао – средих се и дјеца  дођоше,  одрастоше па и не одлазе више радо у свој завичај, а нити ја у свој...

А и када одемо понекад, а одемо јер их још волимо,  сваки пут откривамо да су нам завичаји све даљи, и све источнији, све је мање људи који нас знају а све више оних који се питају – шта хоће ови, где су били када је требало и кад је грмило и кад је сјевало. И у мом завичају и мојој домовини све смо више сами, па кад се враћамо и прођемо оне исте тунеле, дјеца кличу "Ето нас кући …!"  У мојој дјеци полако настаје нешто ново, у њима видим себе кад као дјечарац први пут угледах море. Моја дјеца постају нека друга, размишљају некако другачије … будућност своју везују за онај исти Запад којег су још моји родитељи тражили.

И јасно ми је коначно да мој завичај више није тамо гдје су моји преци рођени – мој је завичај онамо гдје се рађају моја дјеца и моје дјеце дјеца. Питам се, хоће ли и они тражити нови запад, хоће ли и они кренути трбухом за нечим и оставити своју дјецу – док се мало среде…?