Лудница 5

Немам ја коме то да испричам, него вама. А знам да међу вама има много сличних. Са рођацима у Србији смо престали да се разумемо - они имају другачије проблеме. Не, нико ту није крив. То је, једноставно, тако.

Некада је типична слика "гастарбајтера" била - фабрика, подстанар, на немачком зна да каже "хлеб" и "ноћна смена". Ако треба кредит или авионска карта - ту су "Крис и Мери Травел ". У родном селу: троспратница од црвених блокова, много бетонских тераса и рупа за прозоре, које, као широм отворене очи, чекају да се власник поново врати следеће године. Комшије су љубоморне - то је остварено.

Децу чувају баба и деда, па су они зато постали социјални случајеви. Друга варијанта - деца су у Немачкој и не говоре српски (и опет су постала социјални случајеви).

Ваљда је то, стварно, некад било. Онда су се десиле деведесете, хиперинфлација, турбо-фолк, рат, одлазак нас “школованих”, па је сада типичан исељеник: школован, дође натраг једном у пет година и онда само иде у биоскоп - да "одгледа" све оне филмове које је пропустио. По повратку носи торбе пуне неких књига. Деца му завршавају факултете. Има велики кредит за кућу. Говори Енглески. Ради најтеже посолове - ту се, на жалост, ништа није променило - али уместо тоалета, сада чисти ђубре које домаћини сами не желе да почисте јер је за то потребно да се користи мозак (не, нисам рекао "мозак" него "да се користи мозак"). Увек је у шкрипцу са временом - палачинке, кајгану и макароне једе за вечеру а краставац се љушти само за рођендане.

За доручак, зна се - оне пахуљице у разним варијантама (чувајте се - то је први знак асимилације). Ручак - јесте - то сам намерно прескочио. Добро, то је, на почетку, сендвич који понесете од куће (две кришке белог хлеба, сир, шунка и зелена салата). А како време пролази и ви више немате времена да то сами направите, онда се то исто купи (по пет пута већој цени). Јесте, то је ручак, ако баш хоћете да знате. Јело? Понекад само, осим ако фирма нема кантину (а у брзим ресторанима је неких 400 динара).

Нико се не сети да направи филм о нама - да мало “погура” ту слику. Добро, има тога у неким филмовима - али нема целог филма, као о "старим добрим гастарбајтерима" (филмови као "Друга генерација" и "Туђа Америка").

ДРУГА СТВАР, коју хоћу да поделим са вама, је сасвим другачија. Одакле да почнем? Можда овако: Био сам дете. Умро фудбалер у мом граду. Млад дечко, ваља је била нека болест. Цео град се дигао да га испрати... говоранције... Направише му споменик тамо горе на гробљу - лопта у ваздуху а он је онако "пика". Леп споменик, скоро као онај Теслин испред електротехничког. Добро, мало је мањи - један је Тесла. Али тих фудбалера има много. Колико метала треба да се направи споменик за сваког од њих. (то је било “пре” - рећи ће неко).

Да не дужим – моје питање је да ли је неко-некада-негде направио споменик једном - инжењеру?

Размишљајући зашто сам ја у ствари “побегао” у иностранство, сетих се да наш човек никад не иде празних руку у цркву, госте, на свадбу, код адвоката и код лекара. Ова два последња су вероватно “допринела” том мом одласку. А да ли сте приметили да на том списку нама инжењера?

Имали смо комунизам па су "главни" били “његови металци”, па смо имали капитализам где су главни били они на "Wall Street-у". Пошто су сви они "пукли", мислим да је дошло време да, коначно, ми инжењери будемо главни. Уосталом, не морате ви да се сложите са тиме, то већ ЈЕСТЕ тако - цео свет се врти око Тесле, Била Гејтса и “Google-a”....

Да кренем из другог угла - естрадне звезде, интервјуи, целе новине посвећене њима. Знамо све: од броја доњег веша до боје постељине у спаваћој соби. А онда политичари – “цела” телевизија посвећена њима, плус “Велики брат” - 24 сата дневно ... Па где су, бре, сви ти који раде "из сенке" и омогућавају овим другим да се шепуре по медијима?!

Јесте - ја сам љубоморан. Признајем! Ето јавно тражим да се покрену новине у којима ће "главни" бити инжењери!

А ТУ ЛУДНИЦУ, КОЈУ СТАЛНО СПОМИЊЕМ, нисам “то” ја измислио - има једна књига - "Историја људске глупости". Мало је старије издање, али је тамо све већ описано. Ту књигу сам добио на поклон од мог професора аутоматике. Наиме, док сам још био студент на петој години факултета он ме запосли у свом рачунском центру. Једнога дана, из чиста мира, мени пукне слепо црево. Дође професор у посету, код мене у болницу, и донесе гомилу књига а међју њима и ту "историју". Шта сам урадио па да ми да ту књигу – непрестано ме копкало.

Читао сам књиге, опоравио се и натраг на посао. Толике књиге - размишљао сам - то ми није дао за стално, него само да прочитам. Понесем све књиге да му вратим, али професор каже "Не, то је за тебе". Ма, у реду за остале књиге, али "историју"? Не, не треба - упоран је професор. Размишљам - вероватно је неко њему "увалио" ту књигу па му је сметала у кући, и сада нашао начин да је се отараси. Добро - кажем, а у себи размишљам коме ћу да је “увалим”. Нисам је дао никоме, али када сам бирао књиге, за пут преко океана, лепо сам је прескочио. Погледао сам је значајно и стиснуо песницу победнички - "Сад’ си готова"!

Кад оно - у “белом свету” много већа лудница него у мом селу. Узалуд сам бежао.