Велики дан

У мом селу Ускрс зову “Велики дан”. Тако сам га памтио док сам био дете, а много више по фарбаним јајима, за која сам тада мислио да морају да буду “боје црног лука”. Тек касније, када смо прешли у град, видео сам јаја плаве, зелене и, наравно, црвене боје. А када смо се преселили у Аустралију, супруга Нина је отишла још даље – почела је да лепи на јајима неке сличице. Ове године смо поново превазишли себе – провели смо цео викенд тражећи фломастере који могу да пишу по јајима, па су сада јаја право ументичко дело. Сандра то воли - вајкала се Нина. А она зна, ако Сандра нешто воли, а то је још српско, онда је то за мене закон. Кренули смо од локалног деликатеса, где смо пронашли само грчку боју за фарбање јаја, па смо онда сели у ауто и возили се пет километара до најближег шопинг центра. На крају смо фломастере пронашли у продавници за сликаре. То је још један доказ да јаја имају везе са уметношћу. Ето, шта је напредак, рекох себи док сам бацао поглед на слику мога деде, која виси ту у радној соби. Деда је плаћао годишњи порез у износу који смо платили за те фломастере.

Са свештеником смо недељу дана размењивали СМС поруке, све док се нисмо договорили да водицу освети у девет увече у уторак. Комшија Радован ми је једном рекао да се “то” ради искључиво по дану, али ја сам слегао раменима и прихватио понуђени термин. Свештеник је дошао на време. Сандра је брзо отрчала да замени пиџаму са хаљином, а Марта (старија ћерка) је “прошла” тест облачења. Нина је ставила мало шминке, упалили смо свих “сто сијалица” које имамо у кући и све је било “као у сред’ дана”. Ето, кажем себи, добро је што нисмо “шпарали” на сијалицама када смо правили кућу, оправдавајући ту одлуку.

Наш свештеник је млађи човек, рођен овде у Аустралији. Завршио је Богословију у Београду па одлично говори српски језик. Зна да је дошао код “школованих” па сви бирамо речи, нарочито избегавајући изразе из енглеског језика. То је “уведено” од како смо добили млађе свештенике. Раније је било много лакше, мало-српски мало-енглески, важно да се ми разумемо. Ова нова “мода” је за наше људе, поготову оне родјене у Аустралији, “тежак испит”. Тако на пример, млађа ћерка, која је једна од тих рођених у Аустралији, још увек казе “синк” уместо “судопера”. Ваљда је ова наша реч превисе компликована. Пробао сам много пута да то исправим, успео са многим другим речима, али “синк” је “мало тежи случај”.

Са свештеником смо попили кафу са сојиним млеком, јер сада је пост, и попричали о свему по мало. Ћерке су седеле поред и углавном слушале.

А онда је замирисао тамјан, собу је испунио дим из кадилице. Прекрстили смо се много пута, како то доликује. На крају смо пољубили крст и обред је био завршен.

Свештеник је почео да се пакује. Остало је једино да угаси угаљ из кадилице. „Где је синк?” - пита он. Па се трже, схвативши да је употребио ту “забрањену” реч. „Шта можемо када живимо у Аустралији“ – тихо рече. Сложио сам се њим, и брзо прешао на другу тему. Кроз главу ми проструја једна нова изрека “Српски сам заборавио а енглески још нисам научио”. То се вероватно осећа и у овом тексту – за двадесет година би се свако “право дрво искривило” а камоли српски језик оних који су рођени у туђој земљи.