Таг: мој живот у иностранству

Ових дана се у музеју Луксембург у Паризу одржава изложба слика великог уметника Марка Шагала под називом „Између рата и мира”.* Шагал је живео сто година, највећи део живота провео у избеглиштву, женио се два пута и успут био сведок руске револуције и два светска рата, тако да ме његов живот подсећа на сопствени. И сама понекад имам утисак да ми је сто година јер сам пре тридесете доживела пад...

Некада давно док сам била дете, гастарбајтери су ми били некако страни и далеки – једини прави које сам лично познавала беху мој стриц и моја тетка, који су у град светлости отишли као шнајдери, да зараде пуно пара и да се брзо врате кући, негде одмах по мом рођењу. Али боравак се продужио и одужио... Долазили су једном годишње, на лето, и обично сам жељно ишчекивала шта ћу добити из...

6. март 1994. На студентском тргу у Београду, аутобус, спреман за полазак према Мађарској. Из Будимпеште имам директан лет за Рим. Родитељима сам рекла да идем да видим Сикстинску капелу, враћам се за 5 дана…Изненадни пут, изненадна одлука после дугог чекања да одем за Енглеску где сам желела да радим као baby sitter. Била сам се обратила државној агенцији у Булевару револуције... После...

25.мај 2008. - Дан после „Евровизије“ - Дан Младости: У Хонг Конгу недеља - 3 ујутро, у Аризони, субота - подне, у Београду субота – 9 увече. Мој син и ја на Скајпу, он у Америци, ја у Хонг Конгу, мајка/бака у Београду. Нас троје на три континента. Син и ја размењујемо текст поруке. Он ми даје упутства како да се укључим да преко интернета гледам завршно вече...

Читам ову рубрику о нашима у иностранству, искуства разна, позитивна и негативна, коментари углавном подељени и овде, као што је и данашња Србија располућена у сваком погледу…Запажам неколико категорија – једни пљују Србију, други пљују друге земље, јер им је других земаља и лажног сјаја преко главе и не могу више да виде те друге, који су према Србима били неправедни, бомбе им...

Када се после више година одсуствовања вратите у Србију барем на пар недеља, вама се све чини да сањате како сте поново ту. Покушавате да убедите себе да је то стварно и да је у Србији могуће живети нормално. А онда вас бирократија пробуди и спусти на земљу. Велики помак у Србији је што за разику од пре више година, када сте и за тако нешто морали да имате везу, сада неки документ, личну карту...