Ima li smisla jednom godišnje slaviti ćirilicu

Sa čime mi danas izlazimo pred Sv. Ćirila i Metodija i koliko smo dostojni njihovog rada. Ima li smisla jednom godišnje slaviti ćirilicu, a zatim pisati uglavnom latinicom, zanemarivati pismenu baštinu, prepuštati je propadanju i otimanju, više pažnje posvećivati učenju stranog jezika, nego jeziku svog naroda, zloupotrebljavati i skrnaviti jezik na stotine načina – istakao je akademik Predrag Piper u svom pozdravnom govoru, održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, gde je juče obeležen Dan Sv. Ćirila i Metodija.

Ovaj praznik slovenske pismenosti i kulture bio je prilika da se sa više pažnje nego obično razmisli o delu Solunske braće u njihovom i u našem vremenu. Prisutni su čuli referate Jasmine Grković Mejdžor, Irene Špadijer i Viktora Savića; predstavljen je i zbornik radova sa naučnog skupa o Ćirilu i Metodiju, u izdanju Instituta za srpski jezik SANU, čiji su urednici Jovanka Radić i Viktor Savić.

Prema rečima Predraga Pipera, neznanje ili nedovoljno poznavanje onoga što smo baštinili od Ćirila i Metodija prostire se i tamo gde ga ne bi smelo biti, imajući u vidu da danas „mnogo više Slovena zna arapska, japanska ili kineska slova, nego što ima onih Slovena koji znaju neuporedivo lakša slova glagoljice”.

– Solunsku braću i njihove saradnike i učenike, pored osporavanja koja su dolazila od franačkog sveštenstva pratile su denuncijacije, spletke i klevete, falsifikati, hapšenja, progonstva, ubistva, i uništavanje knjiga napisanih slovenskim pismom. Dobro je znano da su se ispaštanja zbog odbrane vere, uverenja, jezika ili pisma nastavila kroz sve potonje vekove do našeg vremena, do strašnih zatvora i logora 20. veka, sve do sistematskog zatiranja spomenika i grobova zbog ćiriličkih slova na njima i sve do rušenja pravoslavnih krstova i hramova u ovom delu Evrope u osvit trećeg milenijuma od rođenja Hristovog, i to pod prećutnim pokroviteljstvom i pred televizijskim kamerama sveta koji sebe smatra vrhom današnje civilizacije – rekao je Predrag Piper.

A da li danas možemo reći da je uništavanje slovenske knjige davna, ružna prošlost? – Nažalost, ne možemo – smatra ovaj akademik.

– Kao što je znano, posle utamničenja, ubistava i progona učenika Solunske braće, u Velikoj Moravskoj je slovensko pismo srazmerno brzo zamenjeno latinskim. Međutim, pokušaji potiskivanja ćiriličkog slovenskog pisma u korist latinice na delu su i u naše vreme. Pored niza drugih primera uništavanja knjiga i u novovekovnoj istoriji, u srpsko kulturno pamćenje je utisnuto, pored ostalog, ne samo masovno stradanje srpskih i slovenskih knjiga u oba svetska rata, kada je sa umišljajem uništeno ogromno kulturno blago srpske i slovenske pisane i štampane reči. Stotine hiljada primeraka knjiga štampanih ćirilicom uništene su u ratu devedesetih godina 20. veka, najviše u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji, ali i drugde, npr. u Nemačkoj – istakao je Piper.

Za njega je i svođenje dela Solunske braće na stereotip o slovenskim prosvetiteljima jednostran i nepotpun.

– Oni su delali, pre svega, kao svetitelji pa stoga i prosvetitelji i to, razume se, ne u smislu novovekovnog prosvetiteljstva. Kada se u svetlu te činjenice pogleda na to koliko je današnja slovenska, i ne samo slovenska, prosveta zaista prosvetljena, koliko vaspitanje prethodi obrazovanju i prožima ga, ne možemo reći da se sada široko ostvaruju blagorodni ciljevi Svetih Ćirila i Metodija. Danas i u slovenskom svetu postoji inflacija pisane reči i pošast praznoslovlja i svakovrsnih drugih skrnavljenja i zloupotrebe reči – rekao je Piper i dodao da bi imalo, i trebalo bi, i mnogo lepoga da se kaže o slovenskoj pismenosti na početku 21. veka.

U svom govoru akademik je podsetio da se na svim slovenskim jezicima svake godine objavljuju stotine hiljade predivnih knjiga poezije i proze, enciklopedistike i leksikografije, naučnih istraživanja i odlične publicistike, sve je više duhovne literature, i izvorne i prevedene, slovensko pismo je na internetu; na sajmovima knjiga, koji nisu samo vašari taštine.