Ako si redovan na misi sve ti je oprošteno

Igrani film „Kler” ove godine je pobudio strasti, isterao duhove na videlo i bio tema nedeljama broj jedan u Poljskoj.

Život u Češkoj ima sasvim neku drugu percepciju po pitanju crkve i Boga. Njihove katedrale su spolja bespogovorno lepe ali su iznutra, nekako duhovno puste. Česi ne mare mnogo niti pridaju puno značaja crkvi i veri. Verujem da nije globalizacije i filmova poput „Sam u kući” mnogi od njih ne bi znali ni za Božić, niti šta on znači.

Istovremeno crkve su u dobrom stanju i stalno se obnavljaju. U Brnu se nalazi i ruska pravoslavna crkva Svetog Vaclava. Smeštena je na izuzetnoj lokaciji, na brdašcu okruženom šumom, kaldrmisanim stazama u jednom od najlepših parkova u gradu. Nešto poput Kalemegdana ili Petrovaradina.

I pored poznate češke netrpeljivosti prema Rusima ova crkva je očuvana i dobro održavana. I ja ponekad, ne toliko često koliko bih voleo, odem tamo na liturgiju. Vrata su svima otvorena. Sveštenik srpski priča tečno, što je bilo veliko iznenađenje za mene.

Čuo sam da su moje kolege sa posla, poreklom iz Ukrajine i Rusije, ranije zajedno išli na liturgije. Danas zajedno idu sve ređe. Politika je zakucala na na crkvena vrata. Ovde, u ovoj većinski ateističnoj državi, do juče najbolji prijatelji, danas se gledaju popreko.

Ipak, moram da kažem da se Rusi u tuđini najviše druže sa Ukrajincima. I obrnuto.

S obzirom da mi je supruga Poljakinja, onako iz prvih redova imam uvid u pitanja crkve u Poljskoj. Za razliku od Čeha, Poljaci su redovni na misama, ne postoje građanska venčanja, a mnoge stvari su tabu tema. To meni i mojoj supruzi ostavlja veliki prostor za razmenu mišljenja o dosta pitanja.

Ako si kršten i ukoliko si u nedelju tamo gde treba da budeš, sve ti je oprošteno. Možeš da budeš i najveći grešnik.

Znam neke Čehe koji sebe smatraju ateistima, ali ni sami nisu svesni da žive po pravim postulatima hrišćanstva. I ne samo to, nego da su veći hrišćani od onih koji se time busaju.

Ponekad je moja supruga sa mnom prisutna na liturgiji u našoj crkvi, a ponekad i ja odem sa njom na misu. Na moje ogromno iznenađenje, sveštenik zadužen za tu crkvu i parohiju, pred svima je javno najavio mene kao gosta iz Srbije. Poručio je svima da smo hrišćani i da delimo iste vrednosti. Da je Srpska pravoslavna crkva bliska poljskoj crkvi i da tu nekih velikih razlika nema. Više je stvari koje nas zbližavaju nego dele.

Iz ličnog iskustva mogu da potvrdim da su narod najbliži našem, a da nisu naše komšije. To se vidi po senzibilitetu, mentalitetu, odnosu prema roditeljima, kumovima, komšijama, zajedničkom druženju.

Često se šalim da je i dobro što nismo komšije, inače bismo imali neki konflikt iz prošlosti, baš zbog sličnosti u mentalitetu.

Možda mi trenutno nismo toliki vernici poput Poljaka, možda je i dobro što crkva u Srbiji nema toliku moć poput one koje ima u Poljskoj. Na žalost, komunizam je ostavio nesagledive posledice od kojih se i dalje nismo oporavili. Zbog toga je i nerealno da se preko noći stvari promene.

Ali, da nije te iste crkve, kojim bi jezikom danas govorili i pisali? Ko je, ako ne crkva, očuvao naša ognjišta i nikad nije napustio narod. Danas, kad smo slabi i kao država i kad smo klonuli kao narod, ko je poslednji na branicima otadžbine i običnog čoveka.

Kome smo prepustili fenjer i stihijski se povukli?

Poštujem zemlju domaćina, gde god da se nalazim ne namećem se ali uvek dajem do znanja odakle sam.

Marko Stojiljković, Brno

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika