Život je soba s dvoje vrata

Pred zgradom u kojoj mi je nudila stan za iznajmljivanje, službenica jedne varšavske agencije odjednom je izgubila osmeh: „Moram da vas upozorim da su prethodni stanari, neki španski studenti, još uvek tu, ali čim izađu, stan će biti ponovo upristojen.”

Unutra stanje gore nego što je očekivala: kao da je kroz stan protutnjao cunami jevtinog čileanskog vina s unezverenom mačkom na etiketi. Papirni tanjiri od pojedenog mezea na sve strane, a scenu zločina čuva i niz praznih flaša poljskog piva sa srećno odbranim imenom „Warka”.

U staromodnoj kuhinji mladi par u donjem vešu sprema prvu jutarnju kafu - sasvim normalno, nije ni dva popodne. Primećuju nas tek kad im se obratim na španskom.

Službenica insistira da nastavimo obilazak, više da prekrati muku, nego iz nade za zaradom. U svakoj prostoriji, na svakoj fotelji bajatog dizajna nailazimo na jedno ili dva mlada tela u olovnom snu.

Na izlasku glasno razmišljam „Da mi je 20 godina manje, potpisao bih vaš najam oberučke, samo da svi ti lepi demoni ostanu gde jesu”.

Ona se kiselo smeška. Ono sa 20 godina nije joj strano ali joj je poznat i datum dešavanja - u limburgu mesecu. U kolima, ne pričamo. Umesto da me vrati u firmu, u ulici Hladnoj, katapultira me daleko na jug.

Moje nozdrve odjednom se ispunjavaju mirisom šafrana, zrelog voća, suvog vazduha, nevidljive prašine, jarkog sunca, hobotnice na žaru, kafe s ledom... Madrid! Moj Madrid.

U početku nije ni bilo planirano da tamo odem - tražio sam premeštaj u Kanadu. Francuskom direktoru za ljudske resurse nije bilo jasno otkud sad da ja, iz tamo neke istočnoevropske zabiti, menjam Pariz, grad svetlosti, za neku „budi-Bog-s-nama” kanadsku nedođiju.

„Dragi gospodine, kanadskoj filijali niste potrebni, ali ako ste se već projektovali u inostranstvo, za par sedmica možete biti u Madridu”, saopštava mi ubrzo. I tako bi.

Nisam ni sanjao da će taj izbor odrediti moj način života u narednih 20-30 godina, to jest, zauvek. 

Imao sam utisak da se sva ta mesta u kojima sam živeo, nadovezuju jedno na drugo, da se madridska Gran Via nastavlja avenijom Korientes, argentinskim Brodvejom, da elegantna avenija Alvear, iz srca Buenos Ajresa, vodi do pariškog kvarta Pasi, u kojem postoji i ulica Alfonsa XIII, onog istog koji ima svoju tablu i u Banjaluci, jer je pomogao Srbima u jednoj od njihovih tolikih katastrofa.

Da se Maršalkovska ukršta s Kneza Miloša i da se iz Pjenkne (Lepe) izbija u Knez Mihajlovu. Pa i dalje - da se iza onog kalabrijskog brdašca, pod tepihom od lekovitih trava, gde nekad vizantijski Grci podigoše crkvicu vanvremenske lepote, a zove se Katolika, da se odmah tu, iza, nalazi ona kuća pod brdom, i ono groblje s izmešanim belim krstovima i crvenim petokrakim zvezdama na tamnom mermeru. Zemlja mojih korena - Hercegovina.

Madridski život sam počeo od početka, tj. od preseljivača. Imali su jednog ogromnog američkog Indijanca, koji je sam samcat izneo mašinu za veš na drugi sprat, ali je odbio da je spusti na mesto koje sam bio predvideo. Iza njegovih leđa, širih od života, kako kažu u Americi, gestikulirao je njegov šef, da se ne suprostavljam, da ne kažem ništa. 

U Madridu se ručavalo u restoranu „El komunista, po vrlo umerenim cenama, služili su obilne porcije jagnjećeg pečenja uz vino koje je štipalo za nepca, ali samo tokom prve boce.

Omiljena večera bila je u „Šampanjeriji” gde su servirali raskošnu paelju u mnogim verzijama, kao i rižoto od goveđih repova. Između stolova, bez prestanka šetkala je vlasnica, stroga Katalonka, davajući primedbe gostima čiji maniri joj nisu bili po volji.

Sve se zalivalo slatkim vinom moskatel, direktno iz bokala s finim kljunom, koji se nipošto ne dodiruje usnama, jer ima samo jedan za ceo sto. 

Tri madridske godine prošle su u frenetičnom ritmu. Sve je izgledalo sasvim obično, a danas bi imalo za knjigu.

Celokupno to iskustvo, nešto kasnije rezimirala je jedna bosanska gospođa, verovatno ni ne sluteći šta mi u stvari govori: „Život je kao soba s dvoje vrata - na jedna uđeš, na druga izađeš”.

Kad su na vrata ponovo banuli preseljivači, bilo mi je i žao i drago. Celi dan su pakovali moje stvari i spuštali ih čekrkom kroz prozor. Na kraju je ostao samo šef ekipe, koji je spustio svoje radno odelo, pa i sam čekrk poentirajući: „U Španiji se ovo zove - baciti kuću kroz prozor”.

Kako se to kod nas zove - ne znam, ali sam to radio opet i opet.

Pored zarzuelje, u prtljagu su krenule i pesmice Antonija Vege.

Dvadeset i više godina kasnije, to još uvek bestidno slušam.

Kao i Los Rodriguez:

„Godine me ne naučiše ništa,

Još uvek iste greške pravim ...

I naričem od bolova znanih”

(Los Rodriguez / Hasta luego / En el último trago)

Likovi su malo iz Španije, malo iz Argentine, ali zvuče poznato, zar ne? 

N. Ercegovac

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.
Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika