Kad se zasitite japanske perfektnosti

Prvi utisci o Japanu su impresivni. Očarava efikasnost i društveni red. Ulice, restorani, parkovi, automobile, stanice, čiste, vozovi tačni, ljudi tihi, ljubazni, pogotovo ako im se obratite na stranom  jeziku.

Bilo gde da dođete, pažljivo i oduševljeno vas slušaju, iako vas možda i ne razumeju. Zadovoljni su da čuju vašu priču, protumače je na svoj način te vide mogu li izvući neku pouku iz toga. A vi imate utisak da ste im važni. Zbog toga je teško odoleti a da im ne budete naklonjeni. Uživate u svim blagodatima jednog sofisticiranog društva, organizovanog do perfekcije.  

Sistem zdravstvene zaštite je na zavidnom nivou. Svugde se vozite na pokretnim stepenicama, bilo da se nalazite u malim (konbini) prodavnicama, ili u supermarketu, tržnom centru, višespratnicama  u centru Tokija, Jokohame ili Osake. U prodavnicama birate između više desetina različitih vrsta mleka, mesa, maslinova ulja, pa nekada morate da potrošite dosta vremena da odaberete namirnicu. Ponekad se čak i vratite kući a zaboravite da kupite ono po što ste zaista došli.

Da iznajmite garsonjeru ili stančić, treba vam garantor, osoba koja će da snosi troškove plaćanja stana ili štete koju pričinite a nemate da platite. To ne mora da bude državljanin Japana.

Posle prve godine i dalje sakupljate informacije o poznatim mestima, parkovima i događajima. Pažljivo slušate utiske ili preporuke drugih i u većinu njih vjerujete. Kada počinjete razumijevati japansku kulturu bolje se osećate, a Japan ste prihvatili bez mnogo kriticizma.

Nakon tri godine boravka u Japanu zapitate se kako u ovom stoljeću može postojati ovako težak i neefikasan sistem pisanja. Tražite razliku između pisma „katakane” i pisma „hiragane”. Verujete da bi zbog kompjutera i Japanci trebalo da promene njihov sistem pisanja u alfabet.  

Dobro ste upoznali klimu, ali se i dalje čudite kako da kišna sezona dolazi baš u junu. Možda samo na jugu Japana, na Kjušu, a nakon toga do Tokija ka severu.

I pored opreza, frustrirani ste visinom računa za struju. Relativno dobro već poznajete i političku scenu. Uočili ste nekoliko važnih političara koji se pojavljuju na TV i drže kratke govore. Međutim, postajete nezadovoljni i tražite više istine o „lobijima iz senke”.

Shvatili ste da su pravi centri odlučivanja zapravo, daleko od vaših očiju i osećate se pomalo izdano. Frustrirani ste potrebom ponavljanja istih stvari na raznim mestima. Više ne potcenjujete nikoga. Teško razlučujete relevantne od irelevantnih biznis kartica. Skeptični ste i zasićeni.

Umarate se od njihove upornosti i prozaičnih pitanja. Sakupljate dodatno strpljenje da dobijete odgovore na neka jednostavna pitanja.

Čuli ste dosta priča o mešanim brakovima. Pitate se zašto toliko mladih devojaka želi da se uda za nekoga iz Amerike, Kanade ili Australije, Srbije, BiH, Hrvatske i da napustiti ovakvo perfektnu zemlju?

Sve je duža lista proizvoda kojih se uzdržavate da kupite zbog njihove neumerene cene, koja zavisi od tajfuna i kišne sezone. Oslobađate se iluzije da će cene voća jednog dana postati normalne. Sve češće postavljate pitanje - zašto su toliko zatvoreni?

Proveravate na više strana, jer ste radoznali da otkrijete gde se doista dešava stvarni život u ovoj savršeno organizovanoj zemlji.

Posle pet godina života u Japanu vi ste naučili da primate, ali i obavezno uzvraćate male poklone dobijene u znak zahvalnosti od komšije, kolege, šefa na poslu, porodičnih prijatelja.

Pažljivo kontrolišete listu poslatih novogodišnjih čestitki, da li ste svima poslali ili uzvratili novogodišnju kartu. Ako ste zakasnili, čekate da se otvore knjižare i sa žurbom uzvraćate novogodišnju karte onima koje ste preskočili.

Već živite sa uverenjem koliko su ovde važni detalji. U tim majušnim detaljima leži vaš uspeh u kontaktima. Nipošto ne smete izostaviti odgovor na bilo koju i-mejl poruku. Strogo vodite računa o rođendanskim čestitkama.

Važno je da upamtite svako ime i uz njega dodate to neizostavno -„san” – gospodin odnosno „gđa”. Uvijek je važno pokazati zahvalnost. Obavezno na vreme čestitati svaki uspeh, sportsku pobjedu, osvojeni trofej, rođenje deteta, kupovinu kuće, auto, polazak u školu… Tako i vaše ime ulazi na njihovu listu počasnih zvanica.

Vaša svakodnevica sada je oblikovana ovdašnjim običajima i pravilima. Dok razgovarate, pronalazite da se i vi blago naklanjate prema sagovorniku i trudite se da svaki razgovora započinjete i završavate sa nekoliko japanskih standardnih fraza.

Povremeno se vidite sa nekim od naših ljudi koji već duže rade u ovdašnjim kompanijama. Raspitujete se kako su ime dali svome sinu. To isto činite i sa našim malobrojnim ljudima koji su ovde privremeno ili trajnije nastanjeni.

Potpuno ste se navikli da srećete osobe neobičnih zanimanja. U supermarketu, banci, pošti, i drugim mestima gde se nude proizvodi te usluge, na ulazu uvijek vas dočeka osmeh besprekorno doteranog  „pomoćnika mušterije” sa pitanje: „Šta cenjena mušterija danas namjerava uraditi u našoj banci?” I pored toga što već stotinu puta ulazite u istu banku ili poštu ne smeta vam ova ljubopitljivost. „Pomoćnik mušterije” uvijek vas doprati do šaltera gde ste možda ranije već bili desetinu puta, ili vam pomaže da izaberete formulare koje ste birali već toliko puta.

U metro stanici, osim „pomoćnika putnika”, postoji i skriveni kontrolor pravilnog rada i upotrebe mašine za karte. Većinom on, a ređe ona, nalazi se s druge strane automata i upozori vas da ste zaboravili uzeti račun sa automata.

Pre nego što pomislite kako smo mi Balkanci najpametniji i najtalentovaniji ljudi morate videti i kako to drugi rade, na primer Japanci.

A ja često preispitujem naše navike i tradiciju, iako sam već utonuo u težnje i osjećam šta su snovi ove osobene civilizacije.

Mladen Jović, Japan