Na Azurnu obalu idu zbog hrane a ne lepote

Žena zbog straha ne ulazi u avion i tako presekosmo dva puta celu Francusku autom i spustismo se iz Brisela na Azurnu obalu.

Dva puta po 600 kilometara sa noćenjem u Dižonu u nekom hotelčiću na autoputu,

koji više liči na metalni vagon. On se preko dana pregreje i onda se čovek noću

oseća k`o tavče u rerni. Tuš i ve-ce su kao u avionu, iza zavesice, ali me tuširanje retko kad tako obradovalo, kao tom prilikom.

Ispred katedrale u centru grada prosi lepi mladić, fino osunčan, stalno nasmejan.

Dadoh mu evro i upitah na francuskom: „Odakle si”?

– Iz maseduan… Skopje…

– Znaš li srpski?

– Naravno, gospodine!

A onda je jedva čekao da završimo posetu katedrale, da bi popričao sa nama.

I stalno je ponavljao: „Hvala lepa, hvala lepa. Doviduvanje...”

Najveći utisak iz Dižona je bio 'čizkejk', koji nam je serviralo biće neodređenog

pola sa mnogobrojnim alkama, koje su strčale iz nosa, brade i ušiju. Kolač je imao braon osnovu 'spekulosa', sredinu beličastu i žućkasti vrh od jaja. Sve je bilo preliveno crvenim voćnim sirupom.

Putevi u Francuskoj su odlični, ali skupi. Svako malo, pa rampa, a na rampi platiš po petnaestak evrića. Od Brisela do Azurne obale, 4-5 putarina u jednom pravcu i zatim sve to isto kada se vraćate nazad.

Dug je put, a more nikako da se pojavi. Sećam se kako je samo moja mama sa poštovanjem i divljenjem izgovarala te dve reči: 'Azurna obala'.

A od te obale, pa do 'naše' Makarske rivijere, daleko je sunce.

Same uvale, pa ni plaže nisu previše lepe, ne miriše južno rastinje, nema tih naših četinara, ne prži sunce, a i zrikavci se tu i tamo pojave, pa malko zacvrče, tek da poveruješ da si na Mediteranu.

Ovde je sve urbanizovano: sijaset barki, jedrilica, jahti, glisera i kajaka u luci; zatim parking, gde je isto toliko automobila; zatim put, relativno prometan i onda brdo zgrada petospratnica sa polukružnim balkonima, gde spava i suši peškire sva ta raja.

Domaći turisti čine 90 odsto gostiju, a ponegde se čuje poneki Italijan ili Holanđanin, i sasvim retko brat Rus. Ta nekakva plaža, sakrivena među svim tim aksesoarima ima sasvim sekundaran značaj.

Pa sta svi ti ljudi ovde traže, ako tu i nije tako lepo?

Moj odgovor je: Jedu i piju. Piju i jedu, kao hrčki odmaraju, valjda da zaborave posao, da izađu iz rutine, da sednu za volan otvorenog automobila i zatim pokazuju fotke komšijama.

Šta tu ima dobro, na kraju krajeva? Hrana.

Doručak je perfektan sa više od 15 vrsta peciva, raznobojnih džemova na čijim staklenim reverima vise iskrivljene kašičice, tanke noge metalnih skakavca, koje imaju zadatak da kašika ne upadnu u teglu, egzotično  južno voće, ceđeni sokovi, jogurti...

Večera je izvanredna i toliko obilna, da ako sve pojedeš, nema spavanja.

Neverovatan mir i spokojstvo: nijedan restoran nema muziku, nijedan bar na plaži ne unosi nervozu, niko pod prozorima ne turira motor, niko ne vrišti i što je najvažnije - noću se spava!

Na našem primorju, kao u nekom velikom proključalom kazanu, gde nečastivi meša ogromnom kutlačom sve nesrećnike koji posle vrelog i usijanog dana traže utehu u snu, i zatim dodaje u tu čorbu mirođije i začine od ramonika, zapomaganja i zavijanja pevaljki sa raznih strana. Jelo se kuva svake noći, do ranih jutarnjih časova.

Ovde je blaga temperatura od nekih tridesetak stepeni i lepi povetarac koji uspavljuje…

Večera u hotelu 'Best Vestern, la Marina'. U našem hotelu, bez kastinga, mogu da snime serijal: „Gargantua  i Pantagruel”, drugi deo. Podnaslov: Žderonje sa Azurne obale.

U glavnim ulogama: Gđa Slonić Tonić (šira nego duža, sa rukama i nogama kao balonima, priča non-stop o hrani, piskavim glasićem, ali tako da je čuje cela sala. Nikada nije viđena na plazi, ni u okolini bazena)

Gđa Crna Udovica! Antipod gđe Slonić Tonić, suva kao saraga, uvek u crnini,

u jednoj ruci štaka, u drugoj nezaobilazna muštikla. Purnja kao luda i sedi preko puta kćerke, koja više liči na unuku. Pričaju vrlo tiho i jako pažljivo drže escajg, a zatim i čase. Pripadaju jako bogatoj pariskoj porodici.

Gdin Šulc, Nemac, sve tanjire i čase poređa po liniji, zatim da komandu sinovima: ajnc, cvaj, draj…

I oni počnu da večeraju planski.

U epizodnim ulogama: Više rumenih pijanaca, sa ženama, za čije crvenilo je više zaslužno vino, nego sunce južnih krajeva.

Oni su viđeni u okolini bazena, gde preko dana obično spavaju.

Ritual počinje čitanjem menija. Čita se sa više pijeteta nego Sveto pismo. Ovo zahteva veliku koncentraciju. Zatim utrčavaju nasmejani konobari i uzimaju porudžbine. Skoro svaki sto (sem našeg) dobija flašu vina, pažljivo odabranog, a zatim kreću brda hrane: predjelo, jelo i Gospode, desert.

Da bih smanjio zalihe, pravim loptice od hleba i bacam vrapcima. Oni, zadovoljni, zoblju i skaču na susednu praznu stolicu.

Konobari za sve to vreme cirkulišu među stolovima i postavljaju glupa pitanja:

Kako ide? Mmm, lepa ribica. Je li ukusno, treba li još nešto?

Kada mi, zgranuti, posle plebiscita, rešismo da se kolektivno otkažemo od slatkog, istrča uplašena šefica kuhinje u crvenoj haljini i vidno uznemirena, upita: „Je l' nešto nije u redu?”

– Ne, ne, sve je super, samo mi ne možemo više.

– Možda konjačić ili kafu?'

Hvala, ne, probijamo se ka izlazu u želji da u šetnji po rivi utrošimo bar neku kaloriju. A na rivi, načičkani restoran do restorana, i ispred svakog šef i dežurni konobar, mame i saleću jadne turiste:„Uzmite bar ovo, sedite, uživajte.”

Ja se mislim, kad bih bar mogao da se olakšam i povratim pola sadržaja želuca u taj njegov džep od kecelje, bilo bi uživanje.

U taj mah, iznad naših glava, prhnu krilima veliki beli galeb i zaustavi se na terasi obližnje zgrade. Posle kraće operacije, vrati se na rivu sa lepom šniclom u kljunu.

Začuđeni turisti, promoliše noseve odozgo, da vide šta ih je snašlo i rešiše da ubuduće uvedu stalno dežurstvo na terasi.

Svi su ovde siti i zadovoljni, jedino je problem za starije, koji se posle otežani bude usred noći i svaki put zariču, kako, čim se vrate kući, započinju najstroži letnji post.

Vuk Šarčević, Brisel

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”.
Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika