Ljubav ima cenu, kao i krompiruša

Toronto, bez onog drugog „t”, Torontarijani iz milošte zovu svoj grad TORONO. Oni imaju i svoj rečnik u slikovitim pričam po kojima upamte reč.

I love you

Da ste ovog jutra kojim slučajem zavirili u sobu, videli bi ste moju suprugu i mene u pidžamama iako je prošlo devet sati. Nju na novoj žutoj fotelji a mene na sivom kauču, svako sa svojim „ajpodima” u krilu.

Čuli bi ste ujednačeno i naizmenično srkanje kafe. Prelistavam novine. Piše da pesma Bili Ajliš „I Love You”, ima milionske preglede.

I love you, ponovih to u sebi. A od supruge odmah zatim dobih nemu poruku: „Hm, nisi mi tako nešto odavno izgovorio”.

Usavršili smo takvu vrstu poruka tokom mnogih godina. Brže stignu od onih koje se iz misli oblikuju u reči i pronađu ispravan tonalitet da se izgovore. Naravno i uz odgovarajuću emociju na licu.

Supruga se upravo kliknula na ono „lajk” nekom na Fejsbuku. I srknula kafu. Čak dva puta, dva duga srka.

Inače, mislim da je naš jezik mnogo bogatiji u izrazima od tog engleskog. Mnogo je varijanti da se iskaže ljubav umesto njihovog

„I love you”:  Ja te volim. Ja volim tebe. Tebe ja volim. Volim te...

Oh, šta to čujem jutros, kakav je to izliv nežnosti, osmehnu se supruga kao da sam pred nju izneo nekoliko tepsija baklava. Divno je to što si rekao. Volim i ja tebe.

Onda je okrenula dlan i sa njega mi poslala poljubac. Zatim je pokupila prazne šoljice sa stolića, i otišla u kuhinju njišući kukovima u ritmu neke pesmice.

Začuh odatle: „Ako ti nije teško, molim te, uzmi iz korpe dve glavice luka, pet-šest krompira i izrendaj ih. Napraviću krompirašu.

Izjave ljubavi imaju svoju cenu. Kao i krompiruša.

Waking up

Hajde ustaj sunce je! Bila je jedna od prvih rečenica koje su unuke naučile. Objasnio sam im da je to lep način kojim će probuditi nekoga koga vole.

Zato neka neka uđu u maminu sobu i kažu: Hajde ustaj sunce je! Naravno, reakcija je bila očekivana: „Tata, molim te nemoj im više govoriti da to rade. Znaš da volim da spavam malo duže,” nabacila je kćer onako usput, između dva srka kafe.

Okupih decu i rekoh im da bi trebalo nastaviti sa učenjem. Znanje jezika je bogatstvo a naš jezik je veoma bogat što se tiče varijanti jutarnjeg buđenja. Možda, na primer, da kažete: „Mama, mi smo se ukakile.”

Naravno mama oko toga nije želela da ponovo otvara raspravu, bar nikako ne pre jutarnje kafe, bar ne pred decom, ili bar ne dok ne stekne naviku na njihove male doze jutarnjeg humora.

Iskoristih to za konstataciju, onako više usput: Mislim da je prijatnije kada deca probude mamu sa: „Ustaj sunce je, nego da kažu Mama, ukakile smo se. To je bar moje viđenje početka dana.”

Deca su podigla dva prsta za prvu varijantu. Onda su zagrizle kroasane iz kojih je curela nutela. Ja sam pažljivo spustio još jednu kockicu šećera u kafu.

Mama je u svoju dodala još koju kap mleka. I tu ostade tačka.

Awkward man

Ti si prava štetočina. I nespretnjaković. Neviđeno kreativni autor fleka na stoljnjaku. Talentovani rasipnik mrvica po tepihu.

Naljutio bih se kada bi mi to neko drugi sasuo u lice. Ali to su bile moje reči izrečene u trenutku kada je iskrenost iscurela po tek ispeglanim salvetama na postavljenom stolu za njene roditelje.

Mislim da je to bilo sasvim ubedljivo izlaganje.

Zbog tih mojih karakternih osobina, supruga me je oslobodila od nekih ozbiljnijih domaćinskih poslova i izliva iskrenosti. A ni njeni roditelji nisu više tako često dolazili, bar ne ređe od mojih. Moraću na kraju da se pomirim sa nekim životnim činjenicama.

Stray dog

Hajde reci, jesam li ti ja stao na rep? Jesam li lajao na tebe? Možda pokušao da te ujedem? Zašto si se pokakio baš ispod moje klupe? I gde ti je plastična kesica da to pokupiš?

Pas me je pogledao kao neko ko nije očekivao ovakvu reakciju od osobe koju ne poznaje. Pogotovo zbog takvih stvari koje je teško tek tako začeprkati ispod klupe na betonskoj ploči.

Vidiš onu tablu? Pas vezan kaišem. Zabranjeno za pse koji nisu vezani.

Dog off leash not allowed! Piše to i na engleskom. Je l’ tako?

A ti? Pas je pogledao u tablu pa u mene. Pa u onu gomilicu ispod klupe.

Ako iko zna da se postidi nekih svojih postupaka, to je pas. Pogled mu je bio uperen u neku tačku kao da će se ona sledećeg trenutka pretvoriti u metlu kojom će ukloniti tu sliku ispod klupe...

Mislim da je promrmljao nešto kao: Da je to, naprosto, morao negde da uradi. Nije pravdanje, ali on još nikada nije video neki toalet za pse.

Možda sam i ja malo preterao, pomislih. Moglo se i meni to desiti, u nekoj nepredviđenoj situaciji. Kako bi on reagovao da je na mom mestu?

Pas je i dalje gledao u metlu. Ja sam gledao u psa. Pas je imao pametan pogled i mršavo krzno. Kad bih ga malo okupao? Nahranio onim D3 i B12 vitaminima. Dlaka bi mu sigurno bila sjajnija. Nemaš nikoga? Nemaš ogrlicu?

Pas je ćutao. Gledao je negde iznad horizonta očekujući da će videti neku romantičniju panoramu bez osobe koja poput mene postavlja, blago rečeno, neugodna pitanja.

Dobro, rekoh pomirljivo. Znam da je o tome teško govoriti. Nećemo više pominjati ovo ispod klupe, važi? Samo je prebacio težinu na drugu nogu i nastavio da me premerava iz žablje perspektive.

Ideš sa mnom. Nemaš ništa protiv da te deca čupkaju? Repom je  napravio nekoliko krugova, onako kako to psi rade kada nemaju ništa protiv, a onda krenuo za mnom. Išao je uz moju desnu patiku, trudeći se da poravna korak sa mojim. Poravnati korak sa mnom baš i nije neki naporan posao.

Miodrag Topić - Toronto

Pišite nam 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.
Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.
Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika