Nema većeg pakla nego kada čovek plače sam

Sigurno ste gledali film „Nebo nad Berlinom“. Radnja se odvija otprilike ovako: Sa neba nad Berlinom spuštaju se u grad dva anđela, voze se metroom, šetaju ulicama Berlina, obilaze barove i klubove.

Putuju zajedno sa Berlincima i osluškuju njihove misli. Misli majke koja razmišlja o bebi koju je ostavila u vrtiću, devojke koja razmišlja o momku sa kojim se večeras nalazi, radnika koji odlazi na posao i razmišlja o kolegama iz treće smene… 

Jedan od anđela je radoznao ali distanciran, njemu je sve zabavno i zanimljivo, dok drugi anđeo saoseća sa svakim Berlincem koga sretne i bole ga njegove rane.

Zbog toga on reši da svakome ko pati podari malo radosti i spokoja i tako obraduje one Berlince koje sretne. Tada se pojavi, zračak sunca, neka lepa uspomena, i osećaj mira i spokoja dok ih je majka s ljubavlju držala za ruku.

Kako vreme odmiče drugi anđeo postaje sve tužniji jer shvata da je patnja ogromna a on tako mali da je reši. Lutajući  tako gotovo skrhan po gradu, uđe u jedan cirkus i vidi devojku koja hrabro izvodi akrobacije na trapezu bez ikakve zaštite i svakog trenutka se susreće sa smrću. 

Videći u njenim očima hrabrost i ljubav prema životu on se zaljubljuje u nju i u toj ljubavi nalazi sreću zbog koje više ne želi da se vrati na nebo.

Ostaje u Berlinu da živi i umre sa Berlincima.

Scenario za film je napisao Petar Handke, a ja sam se stalno sećala njegovih reči dok sam se vozila berlinskim metroom, šetala ulicama Berlina i obilazila kafiće. Berlin je još uvek takav, pun uživanja i pun patnje.

Videla sam i ja majku sa bolesnim detetom koja plače u vozu, videla sam i ja čoveka u psihozi koji viče i lupa po prozoru metroa, videla sam i radnike koji se bez trunke života vraćaju iz treće smene i beskućnika koji spava pod drvetom ispred najlepše crkve u Berlinu.

Ipak, najviše me potresao muškarac koji sedi sam na klupi i plače. Pitala sam se: „Zašto čovek plače sam?”

U Berlinu sam saznala da je Petar Handke najviše voleo stihove jedne stare srpske pesme: „Ide Mile Lajkovačkom prugom, ide Mile sa još jednim drugom...”

Onako kao Anđeo iz njegovog filma koji shvata da nema većeg pakla na zemlji nego kada čovek plače sam. I ostao je da bude makar jednom čoveku drug i tako ga spasi. Naša pesma kaže: „Čuvaj Mile svoga druga, dugačka je  Lajkovačka pruga.”

Ivona Nedelkovski Petrović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika