Nije ovo Nemac, nego moj brat Jugosloven

Moglo je to biti negde osamdesetih godina prošlog veka kada su „gastarbajteri“ počeli da kupuju traktore marke „zetor”.

U Frankfurtu se uplati a mašina stiže na kućnu adresu u Jugoslaviji.

Ja se dosjetim kako je moguće da izbjegnem maržu i kupim traktor jeftinije,  neposredno u fabrici gdje su se mašine proizvodile.

Kad sam krenuo kući na godišnji odmor, supruga i ja krenemo preko Čehoslovačke. Noć nas je zatekla u Pragu. Na recepciji jednog hotela pitamo za sobu, a recepcionar odmah pomene i cijenu od 100 maraka.

Pristanemo i pružimo mu pasoše.

A on kad pogleda u pasoše reče: „Pa vi niste Nijemci. Za Jugoslovene cijena sobe je 10 maraka Tako je i bilo.

Ujutru, za vrijeme doručka doživjeli smo neprijatnost.

U hotelu se služio klasični doručak, čaj, jaje, buter, kifla, marmelada…

Za susjednim stolom bilo je troje gostiju koji su prostački dobacivali ženi koja je servirala hranu, zašto je ovo neukusno, šta je ovo, na šta ovo liči… Bili su to naši Jugosloveni.

Kad smo završili doručak otišao sam kod šefa sale, pozvao kelnericu i rekao da su oni primitivci moji zemljaci. Rekao sam da svi Jugosloveni nisu takvi i da se ja izvinjavam i stidim umjesto njih.

Na tome se završilo i mi smo oko podneva stigli u Brno. Lako smo pronašli ogromnu fabriku.

Na glavnoj kapiji kažem na njemačkom kako sam zainteresovan za kupovinu traktora.

Službenik odmah uze telefon i ubrzo po mene dođe auto. Brzo se nađoh u direkciji firme. Uvedoše me u sobu gdje su me sačekala i srdačno pozdravila trojica menadžera.

Razgovarali smo na nemačkoj jeziku, ali ubrzo se ispostavilo da se radi o velikom nesporazumu.

Oni su mislili da je stigao neki Nemac, diler koji trguje traktorima na veliko.

U istoriji fabrike nikada se nije dogodilo da je neki kupac direktno došao u fabriku da kupi samo jedan traktor. Oni su proizvodili traktore a distribuciju su obavljali preko lanaca trgovačkih posrednika, dilera i brokera.

Bilo mi je veoma neprijatno sve dok mi nije prišao jedan od menadžera, zagrlio me i rekao: „Nije ovo Nijemec, moj brat Jugosloven”.

Vidomir Mićo Kojić, Frankfurt

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika