Ko je bratstvo i jedinstvo preselio u Čikago

Ponedeljak je, ustajem bez sata a moja umiljata, debeljuškasta crna mačka vreba u hodniku čekajući da se pojavim. Ulazim u kuhinju okupanu ranim sunčanim zracima. Aparat za kafu čuva vruću crnu tekućinu kao da je od zlata.

Bešumno se krećem po navici, a mačkica me prati u stopu. Gleda u mene, pa u njene činije sa svežom tek promenjenom vodom i granulama omiljene hrane. Iskušenje je veliko, ali ako me ispusti iz oka ja ću uteći, a kakav bi to lovac bio da tek tako dozvoli da lovina umakne.

Nagrađujem je bezvučnim poljupcem i blagim tapšanjem po glavici. Ogrćem jutarnju haljinu, miris kafe golica mi nozdrve, i sa „ajpedom” umesto novina i šoljom kafe krećem ka vratima koja vode na verandu. Smeštam se u svoju omiljenu fotelju uzdišem duboko i otpijam prvi gutljaj puštajući da mi se crna, vruća tekućina polako sliva niz grlo ostavljajući onaj pomalo opori ukus gorčine. Udišem punim plućima i ponavljam ritual.

Zatvaram oči i za trenutak čujem tišinu. Bez misli, samo osmeh, božanstvena tišina i spokoj. Čak i moja mačkica pokazuje puno uvažavanje. Smeštena pored mojih nogu čeka na trenutak da se moje oči otvore. To je znak da je put do mog krila slobodan.

Uživam u nekoliko trenutaka potpune bezrezervne sreće i početku novog dana. Moje sebično vreme za mene. Osećam priliv energije, dobrog raspoloženja i spremna sam da započnem dan. Plavo nebo ukrašeno belim oblačićima i ozareno suncem obećava još jedan prelep letnji dan u Čikagu. Nema ih baš mnogo bez vlage, bez pljuskova i bez pepela od kanadskih šumskih požara.

Danas vodim moju mamu na rutinsku kontrolu kod jednog od njenih lekara. Zdravstvena kultura ovde je na izrazito visokom nivou. Starosno doba u našem regionu prelazi 90 godina. Radujem se da je moja mama dobrog zdravlja i da u srednjim osamdesetim živi samostalno. Ima svoje prijateljice, ima svoju rutinu, svoju banku i prodavnice.

Volim što ima neiscrpni izvor tema za razgovor i što provodi besane noći čitajući i što ostaje u krevetu koliko joj se prohte. Volim što je nezavisna puna duha i puna života. Moja mama, moj heroj.  Ali ne vozi. Odavno je prestala i nije se bunila kad smo mi, njena deca izrazili zabrinutost. A i volimo te vožnje kada ih pretvorimo u zajednički provedeno vreme. A i ona to voli.

Mamin lekar je visoki, crnpurasti, naočiti Jevrej. Njegov medicinski ugao je mešavina progresa i tradicije. Ja mu verujem, mama mu veruje, dokazao nam je da zna šta radi mnogo puta do sada. Mama je dobro, ništa ne treba da se menja u njenoj nezi.

Slušam priču o njegovom odmoru u Francuskoj. Zajedno se smejemo zaključku da su Amerikanci bili jedini debeli ljudi koje je video na putovanju.

Dan je sunčan i topao, a jedino gužva u saobraćaju podseća me da je radni dan. Pitam mamu da li bi volela da odemo na ručak, da proba parče srpske gibanice.  Ona se smeje potvrdno klimajući glavom objašnjava kako leto nije doba za pečenje gibanica u stanu.

Izbor je pao na jedan od skorije otvorenih restorana. Sedamo u baštu a diskretni zvuci muzike sa naših prostora služe kao perfektan bekgraund na slici jednog letnjeg popodneva. Konobarica Grkinja pita na engleskom da li smo za parče sveže gibanice kao predjelo, a izgovara reč gibanica kao da je rođena u Srbiji.

Zadubljene u razgovor začinjen zvonkim smehom podstaknut sećanjima uživamo u spokoju oko nas i ukusnoj hrani. Osvrćem se oko sebe i vidim svi stolovi zauzeti. Skladan zamor izmešanih glasova prepliće se sa zvukom Oliverove pesme „Šta to bješe ljubav” vraća me za trenutak u moj Beograd.

Gledam oko sebe, za jednim stolom sede četiri Bosanca, za drugim sedi makedonska familija.

Tamo malo dalje veseli Albanci žustro razgovaraju na jeziku koji ja ne razumem ali oni svakako poštuju hranu koju jedu ovde. Malo dalje sto sa Bugarima, a čujem i crnogorski naglasak malo izdalje.

Ko je to i kada odlučio da pusti krv na Balkanu a bratstvo i jedinstvo preseli u Ameriku?

Ana Sar

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika