Prvi put s majkom na Kosovu

Zemlja u kojoj sam našao svoj mir otuđila je najpre komad mene. Onaj najsvetiji. Onaj koji me nikada nije želeo i smatrao svojim.

U avgustovsko jutro, u šanku u kome radim u Medisonu, Viskonsin, glancam čaše i razmišljam, a usne same počinju da pevuše...

„Oj Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena,

zemljo slavnih vitezova Lazara i Miloša...”

Rođendane odavno ne slavim i namerno ne uzimam slobodne dane za njih. Postajem svestan pesme koju sam zapevušio pa zastajem a misli me vraćaju u detinjstvo i tinejdžerske dane i sve se vraća kao u magonevenju.

Ja Kosovo nikada nisam napustio. Kosovo je odbacilo mene. Jer ako su svi Srbi makar duhovno poreklom sa Kosova, ja sam sa svete zemlje ne samo duhom neko i telom i krvlju, polovinom svoga porekla. I ta me polovina nikada nije želela. Odbacila me je na samom početku, ni ne sluteći na koje će joj sve načine život pokazivati da greši i da se krv i pored svih napora ne sme i ne može odbaciti.

U jedno avgustovsko popodne zvoni telefon. Već šesnaestu godinu za redom očekujem pozive koji uglavnom ne dolaze. Poziv od oca, od babe i dede po ocu, poziv sa Kosova, iz Starog Sela pored Uroševca.

Navikao sam se već godinama da mi najbliži neće čestitati rođendan, da se neće setiti da su na ovaj dan dobili sina, unuka, naslednika. A i ako se sete neće ni ovaj put skupiti ljudskosti da to i sebi i drugima priznaju. Ali se zato drugi rođaci i prijatelji javljaju, pa telefon zvoni ceo dan.

Kakav je osećaj kada prepoznaš glas koji nikada nisi čuo? Kada u deliću sekunde shvatiš da si i sam potekao iz tog glasa, da si najzad pobedio, da si najzad dočekao ono što ti odavno pripada. Priznanje da postojiš.

Glas je bio dedin, a razgovor kratak. Čestita mi rođendan i želi da dođem da se vidimo.

”Umreće uskoro”, pomislio sam. Toga dana napunio sam šesnaest godina ali znam da su najteži grehovi oni prema sopstvenoj krvi. A znam i da se oni ceo život poriču i prenose iz dana u dan, sve dok čovek ne oseti da su mu dani odbrojani i da je vreme da ih okaje.

Prezime Rudović plemenskog je porekla. Ima nas u Hercegovini, Crnoj Gori, u Srbiji, po celom svetu,  ali svi vode zajedničko poreklo. Kažu da smo se nekada prezivali Berisavljevići po gradu Beri u Albaniji, odakle će se neki naši preci, iz meni napoznatih razloga, sledeći nedokučive puteve migracija na Balkanu, odseliti u Hercegovinu i pri tome promeniti prezime.

Od kada je otac otišao, kada sam imao nepune tri godine, održavam kontakte sa nekim od rođaka i na njih imam lepa sećanja i uspomene. Pojedini rođaci se javljaju, ali ne i moji najbliži. Otac se pojavljuje mestimično i delimično, par godina ga ima, par nema, i tako u krug. 

Od dede i babe jedva da ima glasa. Jedan paket i jedno pismo. I to je sve. Petnaest propuštenih rođendanskih poziva.

Prvi put ću se uputiti na Kosovo sa samo četiri godine. Majka je rešila da sa ujakom odemo na more u Grčku, a pošto nas put vodi kroz Kosovo rešavamo da svratimo i u moje selo. Mali sam bio i ne pamtim puno, ali mi je kao kroz maglu u sećanju ostala slika prozora.

Zatvorenih prozora na seoskoj kući iza kojih se nije micalo ništa. Dalji rođaci žive u komšiluku blizu dedine kuće i lepo nas dočekuju, ali dede i babe nema. Nisu želeli da izađu. Tako je dakle proteklo to moje prvo vraćanje u svetu zemlju mog porekla.

Desetak godina kasnije Jugoslavija se raspada a srpstvo se polako budi. Vođen Božijim promislom i Božijom voljom, ja koji nisam odgajan u naročito pravoslavnom duhu bivam prizvan i na pomalo čudan način počinjem da odlazim na časove veronauke. Časovi su kreativni a u sklopu njih radi i dramska sekcija. Pripremili smo predstavu o Svetom Savi i odlazimo na turneju po Kosovu. 

Te 1994. godine imam četrnaest godina i sve lepo pamtim. Obilazimo srpske svetinje, dajemo predstave u Prištini, Peći, Dečanima, Prizrenu. U Prištini po prvi put u životu upoznajem dve rođene tetke koje su čule da dolazim i došle su da me vide.

Noćimo u konaku Pećke Patrijaršije i tu kupujem mali diptih sa Hristom i Bogomajkom koji ću uza sebe kasnije nositi svuda po svetu. Po prvi put se oduševljavam mirom i spokojem koji se nalazi u srpskim manastirima. Upoznajem tu i kasnije nesretnog vladiku Artemija koji će od nepokolebljivog borca za srpstvo na kraju doživeti sudbinu raskolnika. U Dečanima po prvi put celivam svete mošti.

A onda se dve godina kasnije odlučujem da ispunim dedinu želju. Njegovo je da zatraži, moje je da nekako oprostim. Umire mu brat i ja se sa nekolicinom rođaka spremam put Kosova. Najčudniji osećaj je ta neshvatljiva pripadnost i ne pripadnost u isto vreme. Saznanje da tu ipak pripadaš ali da ipak i ne pripadaš, da nisi i nikada tu nećeš boraviti.

Upoznaješ one koje bi trebalo da poznaješ ceo život. Gostuješ u kući u kojoj bi trebalo da si domaćin. Tada sam prvi i jedini put video dedu i babu.

Slutnje su mi se obistinile. Par godina kasnije deda umire a ja se opet spremam na ognjište. Već je 1998. godine i nemir su polako počinjali. Akcije šiptarskih terorista su sve češće, presreću automobile, otimaju ljude, pucaju na policajce, pa ovog puta idemo i na rizik.

Na grobu, sticajem razlike u običajima, jedini venac je moj. Kosovski Srbi ne praktikuju ostavljanje venaca na grobove, a mi u Timočkoj Krajini to upražnjavamo. Na čuđenje sela na grobu krupnim slovima piše; „Poslednji pozdrav dragome dedi od unuka Predraga”.

Neka vrsta životne ironije, šta li, onaj koga je najmanje priznavao pozdravlja ga poslednji put.

A ja sam tada poslednji put bio na Kosovu. Ali ga nisam poslednji put video. I ja se 2000. godine uključujem u opštenarodni protest menjanja vlasti. Izbori su završeni ali se rezultati ne znaju još uvek pa neke dve nedelje protesti bivaju svakodnevni.  Leci i propagandni materijal opozicije bivaju beskonačni.

U jednom trenutku listam letak i stajem na sred ulice kao gromom pogođen. Na slici letka je biračko mesto na kome je Milošević „odneo ubedljivu pobedu”. Biračko mesto broj 6, Staro Selo, Uroševac. Do temelja spanjena kuća mojih rođaka Rudovića u kojoj sam dva puta spavao a koja je inače služila kao biračko mesto dok je u selu bilo Srba.

Godinu dana kasnije opet je avgustovsko jutro i ponovo zvoni telefon. Ovog puta slično dedi pre pet godina zove me baka. U Smederevu je, čestita mi rođendan i želi da dođem. U posetu nisam otišao ali na sahranu jesam. Od mnogobrojne rodbine na mene pada zadatak da nosim krst. Ispred povorke koračam baš ja, onaj koga za života nije puno marila niti priznavala. Mlad sam za toliku životnu ironiju.

Ubrzo dolazi kraj svemu. Emigracija. Apsolvirao sam pravo i bilo mi je dosta svega. Ukazuje mi se prilika kakva se samo jednom u životu javlja i ne propušta se bez kajanja. Igram lutriju i na njoj dobijam zelenu kartu za Sjedinjene Američke Države. Ne razmišljam puno i koristim preostalih par meseci ne bi li se spremio za odlazak.

Otac koga inače godinama nije bilo ovoga puta se oglasio. Umesto roditeljskog savet i praštanja dobijam tužbu. Čuo je da odlazim i ne želi da mi plaća alimentaciju koju mi više i onako ne bih tražio. Sudski poziv mi stiže i zadnji put se viđamo na sudu.

Tu saznajem da nije prezao ni od zvanja američke ambasade, tražio je potvrdu da sam stvarno dobio zelenu kartu i time skoro ugrozio moju šansu za odlazak. Umesto oca, dakle, dobijam tuži-oca.

Na časovima engleskog jezika u Viskonsinu prvog dana svako treba da kaže po nešto o sebi. Ja sedim u zadnjoj klupi a čovek ispred mene se predstavlja: „Ja se zovem Musa i ja sam sa Kosova.

- Kosovo, Muso, nije država, dobacujem iz zadnje klupe.

Na času nastaje neprijatan muk. A neprijatan muk nastaje i svaki put kada me pitaju za poreklo i kada Anglosaksonci čije je poznavanje geografije i istorije ispod svakog pristojnog minimuma pomenu Kosovo. Za njih odbijanje kratkih razgovora predstavlja bezobrazluk, a u bilo kakve dublje razgovore ne vole da se upuštaju, pa nam tako jedino muk preostaje.

Kažu mi da je na delu moje dedovine sagrađen Bondstil. Ako ne baš na delu dedovine, u komšiluku svakako jeste.

Tuži-oca više nisam video. Ali očekujem poziv. Znam da će stići, samo se molim da stigne što kasnije. Želim mu dug život i pomolim se za njegovo zdravlje. Dobro je da sam na poslu i da mi ni ove godine ne zvoni telefon.

Internet je u međuvremenu napravio revoluciju u ljudskim odnosima. Otac mi se ne javlja a ni šesnaest godina mlađi brat ali zato polako pronalazim neke druge rođake i saplemenike. Saznajem da mi je jedna od tetaka nedavno bila u našoj pra postojbini Hercegovini. Ponekad se spustim kroz gugl mape do Starog Sela i pokušavam da prepoznam kuću. Uz internet i cinizam života, ceo mi se ovaj svet po nekad čini manjim od malenog Kosova. Još uvek sam tamo gde me nikada nije bilo.

I dok brišem čaše i čekam da počne ludnica od posla, znam jednu stvar. Ja nikada nisam napustio Kosovo! Kosovo je napustilo mene.

„Oj Kosovo, Kosovo... zemljo moja voljena....!”

Predrag Rudović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika