Ovde mogu da provedem ceo život a da ne nađem prijatelja

PRIČE IZ NjUJORKA  

Indijka

U „Velikoj jabuci” najveće gužve su u rano ujutru i posle podne oko pet kad se umorni Njujorčani vraćaju kućama sa posla. Ispod zemlje, u metrou, vri k'o u košnici. Na svakih par minuta čuje se škripa usijanih šina. U dugim, pretrpanim hodnicima ljudi ko sardine bore se da što pre dođu do vazduha. Čuje se i poneka psovka zbog strmih stepenica, pogrešnih stanica i izlaza.

Ponedeljak nešto pre 7 sati ujutro, sa Pen stanice protegla se duga kolona ranoranioca. Nerazbuđeni ljudi zure, pretiču i sudaraju se dok žuti taksiji probiše uši nudeći prevoz. I tako je svako božije jutro.

Ispred mene jedna gospođa srednjih godina, rekao bih Indijka. Sa dugim korakom odudara kao da nije iz ovog megapolisa, il' meditira nirvanu u hodu.

U jednom trenutku gospođa se zaustavi, sagnu se i podiže sa trotoara zelenu novčanicu od dvadeset dolara. Zatim tu istu novčanicu stavi na klupu pored staze i nastavi istim korakom.

Stoperka

Posle dugog radnog dana, punog nekog belaja i nevolja, zaustavih se na benzinskoj pumpi da dopunim rezervoar. Pored pumpe autobuska stanica sa linijama uglavnom za Bruklin.

Jedna starija crna gospođa nestrpljivo je čekala gradski prevoz; cupkajući i poskakujući svaki čas čim bi videla u daljini neki autobus. Očito joj se žurilo. I dok sam držao pištolj za gorivo u rukama spazih kako autobus projuri pored nje. Gospođa raširi ruke i potrča za njim, al' bez uspeha.

Priđoh i ponudih da je povezem. Na njenom zbunjenom licu primetih radost pomešanu sa strahom.

- Gospođo, idem u tom pravcu, slobodno uđite", ponovih.

Nakon nekoliko trenutaka oklevanja klimnu glavom i pođe ka vratima. Dok je mirno sedela u ruci je držala smotuljak novčanica od nekoliko dolara, spremljenih za autobusku kartu. Nisam je ništa pitao, osim gde izlazi.

A kad smo stigli do njene stanice, gospođa ispruži ruku:

- Mogu li da vam platim"?

- Ne, nema potrebe", odgovorih.

- Ovde niko ne staje nepoznatoj osobi niti vozi za džaba. Mogu li, ponovi ovog puta uverljivije"?

- Ne, ne dolazi u obzir", ponovih.

- Čistim u jednom Mekdonaldsu između 47 ulice i Šeste avenije svakog ponedeljka i petka. Molim vas svratite da vas častim velikim hamburgerom", zahvali se još jednom uz dubok naklon pre izlaska iz auta.

Na retrovizoru sam video da je dugo stajala i mahala. A meni su suze posle na oči.

Patriota iz Etiopije

Svaki put, pet minuta posle profesora, u amfiteatar je ulazio jedan vižljast student iz Etiopije. Uvek je bio bos, bez cipela. Podsećao me na maratonca. Seo bi pored mene, klimnuo glavom u znak pozdrava i nastavio da sluša predavanje. Po nepisanom pravilu, čim bi profesor završio lekciju, prvi bi ustajao i žurno izlazio iz amfiteatra.

Viđao sam ga često samog u kampusu pored kipa Benjamina Franklina, uvek na istoj klupi. Činilo mi se da nije raspoložen za društvo pa mu nisam prilazio. Samo bi mahnuli jedan drugom.

Na dan odbrane teze prvi put sam ga video u cipelama i odelu koje je na njemu stojalo k'o saliveno, da bi mu i najzgodniji frajeri Holivuda zavideli.

- Prijatelju, sutra se vraćam u moju Etiopiju”, reče mi u povjerenju.

- U Etiopiju, upitah ga sa čuđenjem.

Nas su učili u školi da je Etiopija jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Videvši izraz na mom licu, ponovi:

- Da, u Etiopiju. Idem da podučavam decu engleskom jeziku i osnovama finansija".

- Ostani ovde, ne dade mi vrag da budem pametan.

- Sa ovom diplomom naći ćeš posao, bolje plaćen nego u Etiopiji", pokušah da ga odgovorim.

- Mogu da pitam mog šefa u banci da te primi. Nije bog zna neka plata, al za početak nije loše.

- Ne Markos, ja ovde mogu da provedem ceo život a da ne nađem jednog jedinog prijatelja. A život bez prijatelja ne vredi ništa".

Nisam ga više nikada video.

Finski režiser

Kao volontera malog filmskog festivala program direktor zamoli me da sačekam na aerodromu jednog finskog reditelja.

- Ili ako hoćeš nekog drugog, svako od nas je zadužen za jednog", ponudi on.

- Nema veze, svejedno mi je", odgovorih.

Na aerodromu tog petka držao sam ispružen papir visoko sa imenom festivala, kao znak raspoznavanja. Posle desetak minuta pojavi se jedan mlađi čovek prijatnog izgleda. Videvši moj znak, priđe mi, uljudno se predstavi i zahvali.

- Kako si putovao? Koliko si piva uspio popit' iz Helsinkija do JFK", počeh razgovor šalom da bi se opustili i ubili vreme do hotela.

- Ne puno, jedno i po. Helsinki nije daleko, prihvati on šalu. Dok smo putovali kolima ka gradu pričali smo uglavnom o filmu.

- Kako moj omiljeni filmski režiser Aki Kaurismaki živi, snima li nešto novo. Njegov film: „Čovek bez prošlosti" je meni najdraži, a pesmu iz tog filma :„Ako pokažem osmeh na licu, sreća se menja" mogao bih da slušam ceo dan.

- On je k'o i svi drugi u Finskoj. Možeš da ga vidiš kako stoji u redu za taksi, u prodavnici, ispred restorana, na biciklu... Nema kod nas zvezda. Svi su isti.

Samuraj

Čuo sam od nekih svetskih putnika da su Japanci najponosniji narod u celom svetu? Naravno, ne računajući jedne naše komšije sa severa. Što zbog daljine, što zbog jezika i retkih kontakata, zemlja izlazećeg sunca je za mene enigma. O toj drevnoj zemlji, kulturi, običajima, patriotizmu malo sam naučio kroz filmove Jasujiro Ozua iz pedesetih godina prošlog veka ("Tokyo story", 1953. i kroz knjige našeg savremenika Haruki Murakamija - „Kafka on the shore", 2002.)

Na pauzi za ručak u njujorškom "Zuccotti" parku prisustvovao sam jednog petka trinaestog, žučnoj raspravi između Japanca i dvojice Rusa. Sve je u njihovim rečima "pucalo" od ponosa i "krasnaje" istorije. Japanac se pozivao na samuraje i kamikaze a Rusi na otadžbinske ratove protiv Napoleona i Hitlera.

Nisu mogli da se slože ni oko čega. A kad su na temu došla Kurilska ostrva morao sam da stanem između njih. Japanac, iako sam, nije se dao i uspevao je na trenutke da ih nadgovori obojicu. Rusi su se domunđivali svađali na ruskom jeziku a napadali na engleskom. Slušao sam ih pažljivo, bez upuštanja u raspravu.

Ne bi bilo fer tri protiv jednoga, a nisam siguran ni da bih promenio krajnji ishod. Sutradan, Japanac mi je doneo desetak kaseta o Samurajima na poklon, zbog moje neutralnosti il' japanske superiornosti, ostalo mi je nejasno do današnjeg dana.

Marko Smiljić

Pišite nam
 Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”.
Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini.
Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika