Isidora Sekulić

Isidora Sekulić, ta najumnija žena srpske književnosti, prva žena akademik u Srbiji, svoj prvi tekst u „Politici” objavila je poslednjeg dana davne 1912. godine. Bio je to jedan nadahnuti i izuzetno potresan patriotski osvrt mlade nastavnice Više ženske škole, tek pristigle u Beograd. 

Tekst je bio literarni ispraćaj 1912. godine, kada je srpska vojska od Turaka oslobađala vekovima okupirane teritorije na Kosovu i Metohiji i vodila teške bojeve u Prvom balkanskom ratu.

Isidora Sekulić

„... Bila je to godina u kojoj su se lečila velika očajanja, i krvlju spirao mrak sa slepih očiju, i na zastavama naše vojske pronela ona strašna pravičnost istorije koja ubija i slabe i jake i dobre i zle, i koja želi da dan veselja u jednom logoru bude dan tuge u drugom i sveta noć jednoga vojnika bude sramna noć drugoga.

Mi smo oni koji su imali vesele dane i svete noći, mi smo gubili redove ljudi ali punili redove događaja, mi smo bili zemlja starih junaka i mladih vojnika, mi smo pisali istoriju 1912!

Blato je pilo lepu mladu krv, božja milost je došla preko mrtvih i smrvljenih srdaca, ali ono što je bilo mrtvo opet je živo.

I kad prođe zima, s kapljicama proletnjih kiša mešaće se suze oslobođenih i sretnih i bogata će biti žetva 1913. kuda je prolazila srpska vojska 1912. godine.“

Dve godine kasnije Isidora pravi još jedan emotivni ratni esej iz ratnih dana srpske vojske, esej o smrti braće Ribnikara.

Vest o smrti dvojice srpski rodoljuba i heroja, braće Vladislava i Darka Ribnikara zatekla je Isidoru Sekulić u izbeglištvu u Sokobanji. Nekoliko dana docnije, u septembru 1914. godine Isidora objavljuje tužni nekrolog o osnivačima „Politike” u znak sećanja na istinske rodoljube koji su u dva dana poginuli u borbama na Mačkovom kamenu i padinama Sokolske planine.

„Prekjuče je kroz telefon zapištala jedna od najcrnjih vesti.

– Obojica, obojica! Obadva brata Ribnikara!

Ta crna vest mi je, kao kakva oštra crna žica, rasekla mozak i srce na dva dela. I dok su u jednoj polovini ranjenog mozga i srca pištali bol i ogorčenje: Otadžbino, zar si takva majka!

U drugoj polovini ranjenog mozga i srca su kliktali sreća i ponos: Otadžbino, hvali ti što si takva majka! Je l’ dosta?

Čuj poslednje stihove iz srpske kancone ovoga veka:

Obadva brata

U treći rat

Pošli

Obadva brata

Iz trećeg rata

Ne došli!

Mrtvi Ribnikari su dva porušena stuba ’Politike’. Plačem za vama Vladislave i Darko! Klanjam se do zemlje seni braće Ribnikar.”

Isidora Sekulić je govorila sedam jezika, bila prva žena u Srbiji koja je izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademije nauka, bila je predsednica Udruženja književnika Srbije kao i počasni predsednik srpskog PEN-a.

Sekulićeva je i posle Velikog rata decenijama nastavila da objavljuje tekstove u „Politici”, obično u svečanim brojevima, za Božić, Vaskrs ili Duhove.

Jednom je uredništvo zaboravilo da joj uputi poziv da napravi tekst za Božićni dodatak i ona je već sledeći put, onako uzgred, to spomenula čuvenom uredniku kulturne rubrike Živku Milićeviću.

Sačuvana Isidorina pisma upućena Milićeviću osvetljavaju do tančina njen odnos prema „Politici”, koji je bio pun uvažavanja i poštovanja. Takav je bio i odnos redakcije prema njoj.

Povodom poziva Milićevića da za uskršnji broj lista 1940. pošalje prilog, Isidora mu piše:

„... Ja različito vidim slučajnu saradnju u listu, i saradnju u dva velika godišnja almanaha ’Politike’. Za ono prvo čovek ne mora biti pozvan, jer ste vi, list, javna tribina. Za ovo drugo mora biti pozvan. Na neki način, makar prostim cirkularnim pismom od deset reči... Što nisam bila pozvata prošlog Božića, značilo je, za mene, da nije moj red... Ja sam ceo život provela bez poziva, i umreću baš zato sa mojom velikom poetskom radošću od mira i zaborava...

Ja mislim dakle da treba poslati neki od pisarčića otkucani prost cirkular onima čiji je red da sarade i nešto zarade... Hvala vam na pozivu da pošaljem nešto za svečani broj lista o Uskrsu...”

Isidora je za više od četiri i po decenije na stupcima „Politike” objavila desetine članaka, eseja, priča, prikaza ispisujući tako jednu od njenih najsvetlijih stranica u dugoj i bogatoj istoriji.

Nikola Trklja

1. Velika je stvar ćutanje – (23. 4. 1938)
2. Vladika Rade i ljubav – (6. 1. 1836)
3. Braća Ribnikari – (9. 9. 1914)