Исидора Секулић

Исидора Секулић, та најумнија жена српске књижевности, прва жена академик у Србији, свој први текст у „Политици” објавила је последњег дана давне 1912. године. Био је то један надахнути и изузетно потресан патриотски осврт младе наставнице Више женске школе, тек пристигле у Београд. 

Текст је био литерарни испраћај 1912. године, када је српска војска од Турака ослобађала вековима окупиране територије на Косову и Метохији и водила тешке бојеве у Првом балканском рату.

Исидора Секулић

„... Била је то година у којој су се лечила велика очајања, и крвљу спирао мрак са слепих очију, и на заставама наше војске пронела она страшна правичност историје која убија и слабе и јаке и добре и зле, и која жели да дан весеља у једном логору буде дан туге у другом и света ноћ једнога војника буде срамна ноћ другога.

Ми смо они који су имали веселе дане и свете ноћи, ми смо губили редове људи али пунили редове догађаја, ми смо били земља старих јунака и младих војника, ми смо писали историју 1912!

Блато је пило лепу младу крв, божја милост је дошла преко мртвих и смрвљених срдаца, али оно што је било мртво опет је живо.

И кад прође зима, с капљицама пролетњих киша мешаће се сузе ослобођених и сретних и богата ће бити жетва 1913. куда је пролазила српска војска 1912. године.“

Две године касније Исидора прави још један емотивни ратни есеј из ратних дана српске војске, есеј о смрти браће Рибникара.

Вест о смрти двојице српски родољуба и хероја, браће Владислава и Дарка Рибникара затекла је Исидору Секулић у избеглиштву у Сокобањи. Неколико дана доцније, у септембру 1914. године Исидора објављује тужни некролог о оснивачима „Политике” у знак сећања на истинске родољубе који су у два дана погинули у борбама на Мачковом камену и падинама Соколске планине.

„Прекјуче је кроз телефон запиштала једна од најцрњих вести.

– Обојица, обојица! Обадва брата Рибникара!

Та црна вест ми је, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. И док су у једној половини рањеног мозга и срца пиштали бол и огорчење: Отаџбино, зар си таква мајка!

У другој половини рањеног мозга и срца су кликтали срећа и понос: Отаџбино, хвали ти што си таква мајка! Је л’ доста?

Чуј последње стихове из српске канцоне овога века:

Обадва брата

У трећи рат

Пошли

Обадва брата

Из трећег рата

Не дошли!

Мртви Рибникари су два порушена стуба ’Политике’. Плачем за вама Владиславе и Дарко! Клањам се до земље сени браће Рибникар.”

Исидора Секулић је говорила седам језика, била прва жена у Србији која је изабрана за дописну чланицу Српске краљевске академије наука, била је председница Удружења књижевника Србије као и почасни председник српског ПЕН-а.

Секулићева је и после Великог рата деценијама наставила да објављује текстове у „Политици”, обично у свечаним бројевима, за Божић, Васкрс или Духове.

Једном је уредништво заборавило да јој упути позив да направи текст за Божићни додатак и она је већ следећи пут, онако узгред, то споменула чувеном уреднику културне рубрике Живку Милићевићу.

Сачувана Исидорина писма упућена Милићевићу осветљавају до танчина њен однос према „Политици”, који је био пун уважавања и поштовања. Такав је био и однос редакције према њој.

Поводом позива Милићевића да за ускршњи број листа 1940. пошаље прилог, Исидора му пише:

„... Ја различито видим случајну сарадњу у листу, и сарадњу у два велика годишња алманаха ’Политике’. За оно прво човек не мора бити позван, јер сте ви, лист, јавна трибина. За ово друго мора бити позван. На неки начин, макар простим циркуларним писмом од десет речи... Што нисам била позвата прошлог Божића, значило је, за мене, да није мој ред... Ја сам цео живот провела без позива, и умрећу баш зато са мојом великом поетском радошћу од мира и заборава...

Ја мислим дакле да треба послати неки од писарчића откуцани прост циркулар онима чији је ред да сараде и нешто зараде... Хвала вам на позиву да пошаљем нешто за свечани број листа о Ускрсу...”

Исидора је за више од четири и по деценије на ступцима „Политике” објавила десетине чланака, есеја, прича, приказа исписујући тако једну од њених најсветлијих страница у дугој и богатој историји.

Никола Тркља

1. Велика је ствар ћутање – (23. 4. 1938)
2. Владика Раде и љубав – (6. 1. 1836)
3. Браћа Рибникари – (9. 9. 1914)