Atentatori za volanom

Ovdje gdje živim u Berlinu sretoh komšiju koji je odselio dve ulice dalje tako da se sada ređe viđamo. Pitam ga šta ima novo, a on sa dosta uzbuđenja reče mi da u ovom najnovijem atentatu na Božićnom vašaru u njemačkom gradu Magdeburgu unuka njegove sestre zamalo je izgubila život.

Svom silinom nju je pogodilo tijelo osobe koju je udario automobil. Oborena je na zemlju ali srećom prošla je sa samo dva slomljena rebra.

Malu Luci, koja je u međuvremenu odrasla i sama postala majka, poznavao sam dobro jer je stanovala kod svoga tetka dok je išla u gimnaziju i studirala. Stanovali su sprat iznad nas.

Rastajemo se ali iz glave mi ne izlaze misli o mome komšiji. Vidim da je promijenio i svoj politički stav i da  sada glasa za, kako kaže, za njemačke suvereniste.

Sjetih se da sam i ja, indirektno sudjelovao u jednoj takvoj drami,  doduše ne tako brutalnoj.

Bilo je to 1967. ili prije 1968. godina u tuzlanskoj bolnici gdje sam upravo došao da radim kao mladi početnik specijalizant na hirurgiji. Bila je nedjelja, ljetni dan a ja sam bio dežuran.

Dan je bio miran ali predveče milicija javlja da se dogodila neka saobraćajna nesreća i da budemo spremni jer će uskoro stići prvi povrijeđeni. Dvoje kola hitne pomoći dovezlo je teško povređene. Negdje kod Zvornika vozač sa „princom“ izgubio je kontrolu nad autom i u punoj brzini uletio u narodni zbor koji se održavao pokraj puta. Baš u trenutku kada se igralo narodno kolo.

Bilo je mrtvih, a svi povrijeđeni, njih više od 30, raznim vozilima počeli su da pristižu u bolnicu. Poslali smo milicijska kola da od kuća dovezu hirurge, sestre instrumentarke i drugi bolnički personal da operacione sale budu spremne. Tada u stanovima nisu svi imali telefone, a ni auta.

Dovoze se i poznati dobrovoljni davaoci krvi. U prijemnoj ambulanti se pravi trijaža i neophodna dijagnostika.  Operacionih sala je bilo dovoljno u tek sagrađenoj tuzlanskoj bolnici. Hirurgija je imala dosta rezervnih operacionih sala jer u blizini Tuzle ima dosta rudnika uglja, a nesreće se dešavaju.

Bilo je problema jer bolnička sterilizacija ne stiže da pravovremeno sterilizira instrumente za nove operacije. Nestalo je plazme i krvi, tražili smo pomoć od bolnica iz Brčkog i Doboja. Iz jedne bolnice smo dobili krv, a iz druge sterilne instrumente. Nije to bilo jednostavno, putevi tada nisu bili kao dana i sve je dugo trajalo.

Počelo je da  svanjiva, vidimo i naš posao se lagano privodi kraju. Svi zbrinuti su u životu mada je bilo teških povreda. Tada nije bilo ljekara anesteziologa. Monitori za anesteziju još nisu bili izmišljeni, sve je rađeno manuelno, kao mjerenje pulsa, krvnog pritiska, broja udisaja  i svih drugih zapažanja. Bio je to odgovoran posao koji su ovi majstori svoga zanata stvarno dobro obavljali. Danas dijagnozu postavlja CT aparat i to usput.

Inače, kako se kasnije ispostavilo, nesreću automobilom koji je uleteo u narod dok se igralo kolo, napravio je čovjek koji je doživio srčani udar.

Mislili smo da idemo na zaslužen odmor, ali avaj, ponovno se javlja milicija. Dovoze još nekoliko povrijeđenih jer je negdje u okolini Tuzle došlo do tuče između dva romska sela.

Direktno iz ambulantnih kola na naš sto se donosi mlada Ciganka koja jedva pokazuje znakove života. Dijagnoza se postavlja na operacionom stolu. Jedino što znamo je da ju je muž povrijedio bajonetom. Započinje operacija u visini grudnog koša gdje je ubodna rana, a bolesnica je stalno krvarila.

Krv i plazma su već potrošeni. Pada brza odluka i bolesnici se vadi bubreg. Bajonet je išao dalje i probio mokraćnu bešiku. Operacija je bila teška, bolesnici se rana zatvara i poluživa prenosi se u šok odjeljenje. Nije bilo sigurno da će preživjeti, jer se puls nije pipao.

Prije nego ću napustiti bolnicu svratim kod moje zadnje  bolesnice za koju nismo bili sigurni da će ostati živa i da vidim kako je. Ulazim sa sestrom i zatičemo bolesnicu sa uzdignutim zaglavljem i smije se. Sada sam tek mogao da je pravo zagledam. Jako je lijepa i mlada. Sestra joj reče da bi trebalo dobro kazniti njenog muža kada je tako nešto uradio.

- Nemoj da mi karaš muža draga sestro, nije pravo.

Sestra i ja se začudimo odgovoru ali dobijamo i objašnjenje, na pitanje zašto.

- U pravu je on!

- Kako?

- Prevarila sam ga sa drugim.

Petar Maljenović

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika