Most u Sremskoj Rači simbol spasa srpskih izbeglica

Bi­je­lji­na – Gvo­zde­ni most na Sa­vi, u Ra­či, ko­ji vi­še od 90 go­di­na spa­ja Srem i Sem­be­ri­ju, ne­mi je sve­dok srp­skih iz­be­glič­kih ko­lo­na iz Za­pad­ne Sla­vo­ni­je, ko­je su nje­go­ve lu­ko­ve, u ma­ju 1995. go­di­ne, po­i­sto­ve­ti­li sa sve­ti­o­ni­ci­ma slo­bo­de. Pre­ko istog mo­sta u Sr­bi­ju su tri me­se­ca ka­sni­je do­šli i pro­te­ra­ni Sr­bi iz Li­ke, Dal­ma­ci­je, Kra­ji­ne, sa Ba­ni­je i Kor­du­na.

O tim do­ga­đa­ji­ma sve­do­či spo­men-plo­ča ko­ju su 4. av­gu­sta 2020. go­di­ne na mo­stu u Ra­či, pri­li­kom obe­le­ža­va­nja Da­na se­ća­nja na ubi­je­ne i pro­te­ra­ne Sr­be to­kom hr­vat­ske ak­ci­je „Olu­ja”, ot­kri­li Alek­san­dar Vu­čić, pred­sed­nik Sr­bi­je, i Mi­lo­rad Do­dik, ta­da­šnji srp­ski član Pred­sed­ni­štva BiH.

Na plo­či pi­še: „Ovaj most je ne­mi­li sve­dok uža­sa i pat­nje srp­skog na­ro­da. Spa­sa­va­ju­ći se­be i svo­ju de­cu od zlo­či­na i si­gur­ne smr­ti, ovu­da, kao žr­tve et­nič­kog či­šće­nja, pro­đo­še sto­ti­ne hi­lja­da Sr­ba Kra­ji­šni­ka u av­gu­stu 1995. go­di­ne. Do­šav­ši u Sr­bi­ju, na­šli su na­du, uto­či­šte i spas.” Ta­da je ovaj most bli­zu Bi­je­lji­ne do­bio no­vu sim­bo­li­ku.

„Sva­ki Kra­ji­šnik, ko­ji je ta­da pre­šao pre­ko mo­sta u Ra­či, na pu­tu u Sr­bi­ju, za­u­vek je nje­gov iz­gled ucr­tao u svo­je se­ća­nje”, ka­zao nam je Kr­sto Žar­ko­vić, pred­sed­nik Udru­že­nja pro­te­ra­nih Sr­ba iz Za­pad­ne Sla­vo­ni­je.

O mo­stu, že­le­znoj gr­do­si­ji re­šet­ka­ste kon­struk­ci­je, du­ži­ne 400, a ši­ri­ne se­dam me­ta­ra, na dva stu­ba od ka­me­nih blo­ko­va, ko­ji je u sa­o­bra­ćaj pu­šten 9. de­cem­bra 1934. go­di­ne, po­sto­ji ne­bro­je­no pri­ča, ali i pe­sa­ma. Rok gru­pa „Za­bra­nje­no pu­še­nje” sni­mi­la je pe­smu „Od isto­rij­skog Av­no­ja do iz­be­glič­kog kon­vo­ja, pre­ko Srem­ske Ra­če…” u ko­joj se po­mi­nje zna­me­ni­ti most, kao spo­me­nik ne­mer­lji­ve va­žno­sti za Sr­be stra­dal­ni­ke. Od po­čet­ka nje­go­ve iz­grad­nje, 1. ma­ja 1931. go­di­ne, i pu­šta­nja u sa­o­bra­ćaj 10. de­cem­bra 1934. go­di­ne, u bur­nim vre­me­ni­ma ko­ja su po­tom usle­di­la, ovaj most je uvek bio va­žan za Sr­be sa dve oba­le.

O ve­li­koj sve­ča­no­sti pu­šta­nja u sa­o­bra­ćaj mo­sta u Ra­či, ko­ji je do­bio ime po kra­lji­ci Ma­ri­ji, „Po­li­ti­ka” je 10. de­cem­bra 1934. go­di­ne ob­ja­vi­la ve­li­ku re­por­ta­žu sa fo­to­gra­fi­jom. Na­vo­di se da je to pr­vi gvo­zde­ni most na Sa­vi iz­me­đu Srem­ske i Bo­san­ske Ra­če, na dr­žav­nom dru­mu Ku­zmin – Srem­ska Ra­ča – Bo­san­ska Ra­ča – Bi­je­lji­na – Zvor­nik: „Most je, u pri­su­stvu broj­nih zva­ni­ca, me­đu ko­ji­ma je Do­bri­ca Mat­ko­vić, ban Du­nav­ske ba­no­vi­ne, sve­ča­no otvo­rio mi­ni­star gra­đe­vi­ne dr Stje­pan Sr­kulj.”

Na­ro­da je bi­lo to­li­ko da se je­dva mo­gao za­dr­ža­ti red. Na­vo­di se da je bi­lo pri­sut­no 6.000 do 8.000 lju­di. Na­rod je ko­li­ma i pe­ši­ce do­la­zio čak iz naj­u­da­lje­ni­jih me­sta. Most je bio sav is­ki­ćen dr­žav­nim za­sta­va­ma. Ovaj obje­kat gra­di­la je do­ma­ća fir­ma „Jel­šin­grad”, a ra­do­vi­ma je ru­ko­vo­dio in­že­njer Mi­o­drag Živ­ko­vić.

Ti­ho­mir Ne­sto­ro­vić, knji­žev­nik i hro­ni­čar Pod­ri­nja, Sem­be­ri­je i Sre­ma, opi­sao je sta­ri most, nje­go­ve gra­di­te­lje, lo­kal­no sta­nov­ni­štvo, put­ni­ke i rat­ni­ke ko­ji su ga bra­ni­li, ali i ra­za­ra­li. Me­đu rad­ni­ci­ma, za­jed­no sa Sem­ber­ci­ma i Srem­ci­ma, gra­di­te­lji mo­sta bi­li su Ita­li­ja­ni. I da­nas se pre­pri­ča­va, ka­že Ti­ho­mir Ne­sto­ro­vić, ka­ko su oni lo­vi­li ža­be i zmi­je u obli­žnjim mo­čva­ra­ma i pe­kli ih na va­tri, bli­zu gra­di­li­šta: „To su do­ma­ći rad­ni­ci i lo­kal­no sta­nov­ni­štvo po­sma­tra­li u ne­ve­ri­ci. Nji­ma ni­je bi­lo ja­sno za­što Ita­li­ja­ni je­du ove vo­do­zem­ce i gmi­zav­ce, ka­da u okol­nim nji­va­ma ima mla­dog ku­ku­ru­za, u voć­nja­ci­ma uku­snog vo­ća, u ko­li­ba­ma mle­ka, si­ra, kaj­ma­ka, pro­je, po­ga­če, ja­ja, pra­sa­ca, jag­nja­di...”

Mno­go je i dru­gih pri­ča o mo­stu, o čam­ci­ma, ov­ča­ri­ma i go­ve­da­ri­ma, sva­to­vi­ma i ne­ve­sta­ma, po­be­gu­lja­ma i mom­ci­ma, bo­stan­dži­ja­ma i nad­ni­ča­ri­ma, vo­zo­vi­ma i put­ni­ci­ma...

„U se­lu Je­la­zu, u Sre­mu, pri­ča se da su žan­dar­mi, zbog sit­ne kra­đe, uhap­si­li Vo­ji­na Ča­ru­gu, spret­nog i hra­brog mla­di­ća, u na­me­ri da ga pre­da­ju ko­le­ga­ma u Ra­či, ko­ji su ova­kve si­tu­a­ci­je re­ša­va­li pen­dre­kom. Me­đu­tim, Ča­ru­ga se oteo i sa sre­di­ne mo­sta, sa vi­si­ne od pet­na­e­stak me­ta­ra, na ču­đe­nje žan­dar­ma, sko­čio u na­bu­ja­lu Sa­vu. I po­be­gao”, za­pi­sao je Ne­sto­ro­vić.

Upam­ćen je i ne­ka­da­šnji bro­dač­ki mi­li­ci­o­ner Sa­vo Je­re­mić, ko­ji se pen­trao po že­le­znoj kon­struk­ci­ji mo­sta, što se sma­tra opa­sni­jim od sko­ko­va u vo­du. Dve naj­vi­še tač­ke, rav­ne vi­si­ni zgra­de od 25 spra­to­va, na­rod je pro­zvao gr­ba­ma, na ko­je su se pe­nja­li sa­mo od­va­žni i sna­žni.

Most su Nem­ci ošte­ti­li u Dru­gom svet­skom ra­tu, ali je on ob­no­vljen, na ra­dost me­šta­na i put­ni­ka. Sa­da je spo­me­nik jed­noj epo­hi, na ko­rist dr­ža­va­ma i lju­di­ma.