Среда, 17.06.2026.

Курсна листа

	Куп.	Прод.	Сред.
	117.03	117.74	117.39
	100.75	101.36	101.06
	127.21	127.98	127.59

Дигиталне читуље

Дигитално издање

Аутор: Дубравка Лакић

Култура

06.05.2016 у 20:05

Амерички рецепт за бекство од стварности

Шта то спаја Американца, Грка, Јапанку, Британца, Либијца, кипарског Турчина и Србина, а да евентуално није неки рат? Спаја „Бурек”. Мали и симпатичан ескапистички филм сценаристе, редитеља и монтажера Владана Николића, независног америчког филмског аутора. Овај романтични и позитивистички ситком са зачинским мешавинама фарсе и комиком која повремено застаје негде на пола пута, од оне је врсте филмских творевина што опуштају биоскопске гледаоце. Од „Бурека” мозак не боли, ово је такозвани филгуд филм, разведрава овдашњи биоскопски репертоар. У маниру америчког независног филма, популарно званог „инди-филм”, са јасном а за мој укус чак превише поједностављеном драматургијом грађеном по принципу почетак–средина–крај, Владан Николић смешта радњу „Бурека” у плаветнило Медитерана. На

Култура

30.04.2016 у 22:05

Моја мала породична тајна

Ако се за неког може рећи да је прави Европљанин, онда је то без сумње глумац, редитељ и фотограф Винсент Перез. У њему тече шпанско-немачка крв, рођен је у Швајцарској, одрастао, школовао се на Конзерваторијуму за драмску уметност и живи у Француској, у Паризу. Ове године је на енглеском језику снимио филм према књижевном ремек-делу „Сам у Берлину”, односно „Свако умире сам” немачког писца Ханса Фаладе. Винсента Переза памтимо по улогама у филмовима „Сирано де Бержерак”, „Краљица Марго” који му је донео планетарну славу, „Фанфан лала”, „Индокина”, „Врана”, „Снови о Африци”, „Невеста ветра”. Последњи пут је за „Политику” говорио још 1997, а повод за тај кански разговор била је улога легендарног јунака мексичке револуције и симбола антифеудалне борбе Емилијана Запате, у

Култура

29.04.2016 у 22:05

Кад зло постане норма и врлина

Све нијансе мрака постоје у шокантном аргентинском филму „Клан“ („El Clan“) Пабла Трапера, добитника „Сребрног лава“ за најбољу режију 72. Венеције, који се после Феста нашао и на редовном биоскопском репертоару. Траперо реконструише истините догађаје и истините личности које су и после пада војне хунте Хорхе Рафаела Видела (1983), у Аргентини настављале прљаве послове – отимице и погубљења људи. Сада из сасвим другачијих мотива. Политику је заменио новац. Реч је заправо о породици Пућо којој се у

Култура

23.04.2016 у 22:00

Док жене спавају

Због филмова „Дим“ и „Модри у лицу“ које је радио са писцем и сценаристом Полом Остером што их је и једног и другог прославило у свету, амерички редитељ кинеског порекла Вејн Ванг био је проглашен култним аутором. Тек онда су почели да се откривају и његови предходни филмови. Његов дебитантски „Човек, жена, убица“ (1975), „Чан је нестао“, „Игре у подземљу“, „Једите чинију чаја“, „Живот је јефтин...тоалет папир је скуп“ и „The Joy Luck Club“, који су настајали у независној продукцији, што ће овом сценаристи, редитељу и продуценту донети и репутацију једног од родоначелника америчке независне филмске продукције и сцене. Рођен у Хонконгу, британској колонији 1949. године, а назван по Џону Вејну омиљеном очевом глумцу, Вејн Ванг се школовао у католичким школама, у Америку

Култура

22.04.2016 у 22:05

Ово мало душе

Не морате идеолошки да се сложите са ауторком да бисте приметили како је „Добра жена” Мирјане Карановић, за разлику од многих недавно виђених дебитантских дела, филм са душом. Не морате ни да волите домаће филмове који тематизују „зло у нама у смутним временима”, а да се бар повремено не запитате – чекај, зар у томе није наша снага? У томе да смо за разлику од других из региона – у којем су ваљда живели и живе све сами невини анђели те отуда видни изостанак (част изузецима) филмова „о злу у њима” – ми овде ипак способни да се критички загледамо у сопствено двориште. Довољно зрели да знамо како у сваком житу, па и у нашем, има кукоља и довољно спремни да то кроз уметност кажемо. Рекла је овим филмом и Мирјана Карановић. И то тако што „Добра жена” одише искреношћу у изношењу њених убеђења, али без прекорачења оних граница које би филм могле одвести у политички памфлет.

Култура

15.04.2016 у 20:05

Имагинаријум редитељског чаробњака

Филм „Младост” је још један усхићујући сусрет са посебним, личним имагинаријумом италијанског филмског аутора Паола Сорентина чији су филмови мишљени као визуелне сензације што се нижу дуж фабуларних линија. У садејству са, како каже Сорентино – његовим „братом близанцем”, директором фотографије Луком Бигацијем, визуелношћу бојадише и саму драматургију. У „Младости” (La giovinezza/Youth) визуелна нарација је важнија од вербалне. То и јесте прави филм. И у „Младости”, баш као и у „Ил диву”, „Ово мора да је то место”, а нарочито у „Великој лепоти”, Сорентино је достигао праву размеру између ироније и патетике, лепоте и гротесктности, тим главним окосницама његове естетике којој увек прикључује и поетику бизарности, да зачини, испровоцира, запита. У „Младости” иде још корак даље. Нуди

Култура

14.04.2016 у 17:48

Алмодовар, Лоуч и Дарденови у Кану

Данас је на париској конференцији за новинаре објављена листа од 20, за сада, одабраних филмова који ће се такмичити за „Златну палму” на наступајућем 69. Канском фестивалу. Међу њима су и филмови Педра Алмодовара, Кена Лоуча и Жан-Пјера и Лика Дардена. Међу овогодишњим такмичарима, како је то најавио Тјери Фремо, уметнички директор Кана, налазе се и филмови француских редитеља: Оливијеа Асајаса („Лични купац”), Алана Гиордија („Остати усправан”), Никол Гарсије („Камена болест”) и Бруна Думона („Ma loute”). Боје британског филма браниће Кен Лоуч са „Ја, Данијел Блејк” и Андреа Арнолд са филмом „Амерички мед”, док су амерички кандидати филмови Шона Пена „Последње лице”, Џима Џармуша „Патерсон” и Џефа Николса „Loving”. Из филма „Хулијета“ Педра Алмодовара (Фото Кански

Култура

13.04.2016 у 22:05

Филмски свет Михаела Ханекеа

Када сам почетком деведесетих година прошлог века прво видела шокантан аустријски филм „Бенијев видео” (1992) Михаела Ханекеа, па тек онда и његов првенац „Седми континент” (1989), питала сам се какав ли је то човек који је могао да сними овакве филмове? Толико хладно дистанциран и крајње несензационалистички портрет убилачких нагона једног детета у „Бенијевом видеу” и емоционално залеђени портрет отуђене трочлане аустријске породице која је извршила самоубиство у „Седмом континенту”. Нешто касније уследили су и његови филмови: „71 фрагмент хронологије случаја” (1994), „Чудне игре” (1997), „Дворац” (1997, ТВ-адаптација Кафкиног романа), „Непознати код” (2000), „Пијанисткиња” (2002, „Професорка клавира”), „Време вукова” (2003), „Скривено” (2005), не много успешан римејк „Чудних

Култура

08.04.2016 у 21:05

Погледај ме очима детета

За петогодишњег Џека та скучена соба је читав његов и имагинарни и реални свет. Вољени свет. Једино знан. Уз његову мајку, чак леп и сигуран. Џек је плод мајчине несреће, парадоксално али и извор њене једине среће и главни мотив за преживљавање. И у заточеничком и касније, у том такозваном слободном, великом свету. Џек и његова мајка Џој главни су ликови несвакидашње филмске приче која се не би могла назвати производом пишчеве маште, јер се окрутни стварни живот потрудио да свету „подари” злочиначке случајеве Кампуш и Фрицл. Управо на те случајеве подсећа и роман Еме Донахју и филм „Соба” ирског редитеља Ленија Абрахамсона („Адам и Пол”, Гаража”...), за који је Донахјуова написала сценарио. Многи су склони да тврде и верују како је Абрахамсонов филм мање моћан од истоимене књиге,

Култура

02.04.2016 у 19:05

Лили и Ејлис – романтика у огледалима

Две романтичне љубавне период драме, обе рађене према књижевним предлошцима, привлаче пажњу на домаћем биоскопском репертоару. Прва је британска „Данкиња” Тома Хупера („Краљев говор”, „Јадници”), биографски филм заснован на роману Дејвида Еберсхофа, у сценаристичкој адаптацији Лусинде Коксон. Од четири номинације за овогодишњег Оскара – за најбољег глумца, споредну женску улогу, костим и продукцијски дизајн – освојена је једна. Припала је младој шведској глумици Алисији Аманди Викандер за улогу Герде Вегнер, данске сликарке познате по изради портрета славних личности свога доба. „Данкиња” јесте и филм о Герди, мада је у фокусу Хуперове филмске приче њен славнији супруг Ајнар Вегнер (1882–1931), сликар пејзажиста који је двадесетих година прошлог века био прва трансродна особа која је

Претходна Следећа

Почетна / Дубравка Лакић

17.06.2026 у 16:27

Аутомобили без возача освајају свет

17.06.2026 у 16:25

Коста хоће преговоре са Русијом пре него што буде касно

17.06.2026 у 16:17

Усклађивање пореског система са правилима ЕУ важан корак у процесу евроинтеграција

17.06.2026 у 16:10

Судови пред великим олакшањем: Вујић са Ченг о новом систему заштите грађана

17.06.2026 у 16:07

У тренутку избијања пожара у „Ењубу” било запослених

17.06.2026 у 16:04

Суспендовани возачи трамваја због тајног снимања и вређања путница