Треба ли ми ишта ...?

Мој другар Илија, отишао из свог села испод Козаре још док је оно у Босанској Крајини било, а било му је једва двадесет и таман је из војске стигао. Обрео се у малом  словенском градићу близу Љубљане гдје је већ било његових сељана и ту радио у некаквој фабрици нечега. Живио је у подстанарској собици а сваких неколико месеци одлазио би аутобусом  до свога села  где је радо био виђен од мајке и петеро-шестеро што браће што сестара. А радо га виђало и неколико девојака па и тазе удатих младих жена чији су мужеви такођер грбачили негде по Словенији. Онако висок, крупан и космат, као да је Ћопић у њега гледао док је описивао свога Николетину Бурсаћа. Ту негде у околним градићима где би суботом након тешке радне недеље тумарао с другарима, упозна мој Илија и своју будућу Зору. И таман она затрудни, а оно у Словенији припуца. Не би друго, него пође Илија неком не баш рођеном ујаку у Минхен. Могло се – јер  тада  макар и црвен, наш је пасош у целој Европи био за поштовање.У Минхену и околици све скривајући се, радио је Илија на  "бауштели", што би се по нашки рекло, на градилишту. Наравно на црно, без радне и боравне дозволе, без осигурања, и без знања немачког, онако на дневницу а понекад и без ње. Радио је а у глави му се само његова Зора врзмала коју је пре него ће за Минхен поћи, одвео код њених негде у околину Теслића где се, писала му је, породила и донела на свет здраво женско дете.  И све тако радећи по бауштелама, сазна Илија да се још једино у Аустрији може легално отићи као туриста на три месеца, пронаћи посао, стан па онда за неколико недеља стигне ти и радна дозвола а убрзо и боравна виза.  И крену Илија. Ионако му је нередовито плата стизала, а и кад би стизала а стизала би сваког петка онако наруке, бивала је све мања јер му је онај исти ујак дебело наплаћивао своју бригу о њему. 

И стиже Илија у Аустрију, да започне нови живот. Све је ишло како је и чуо, за неколико недеља  већ је радио као баштован, садио је, уређивао дворишта и баште, орезивао воћке. И све то лепо и легално и са редовитом месечном платом. За који месец довео је и своју Зору и оно своје женско дете, онако аутобусом кроз ратне страхоте које већ увелико захватише и његову Босну. И одлазио би, опет онако аутобусом, и носио својим рођацима и сељанима свега што би им од помоћи било: одеће, обуће, играчке па и целе бицикле, а носио би и новац што би други својима по њему слали јер сами нису нити хтели нити смели.

Тих ратних година роди се Илији још једно и опет женско дете. Нека, биће тога још – рекао би Илија када би га другари у клубу задиркивли. Рекао би још да ће следећи пут, кад буде са Зором, да обује чизме. А и посао је Илија променио, отишао је да ради у фабрици мадраца и анатомских подметача за мадраце. Ради на некој машини и пакује их.

Ради тако да, кад не ради а не ради само кад оде на годишњи јер боловање још није пријавио, дакле кад не ради, мора тројица да га мењају. За десет година положио Илија и возачки испит, купио је и половног голфа двојку а успео да сачини и нешто куће у свом дворишту у истом оном селу испод Козаре. Сад вам је то не више Босанска Крајина но Република  Српска.

А тада смо се некако и упознали. Чуо је за мене па дошао да му нацртам тај кућерак да се код својих похвали како он зида кућу по плану а не онако као сви они одока. Наравно, направио сам му то и рекох да ништа не кошта. Од тада не прође недеља а да ме не назове и пита Треба ли ми ишта?

Некако убрзо потом запосли се и Зора, запосли се у фабрици где се пилићи кољу, черупају, чисте и пакују у најлон  врећице. Са клањем почињу зором у пола четири па тако фришко паковане пилиће можете купити у сваком маркету већ исти дан. Отад Илији крену све низбрдо, Зора му је отказала послушност па чак престаде ишта по кући да ради. Само би пушила и кафенисала. Она сада ради и има свој еуро, и сме да троши колико хоће а Илија нек се торња ако му нешто није по вољи.

И тако и би, разведоше се и оде мој другар у други стан. Почеше невоље – једна плата а трошак велики, стан, мобилни, две алиментације, ауто. За храну тек да нешто и остане а где су још остарела матер код куће и незапослени брат, ратни војни инвалид.

И да зло буде још веће, ожени се Илија опет убрзо. Пронађе некако неку сиротицу Наду у једном селу код Футога. Сирота ал′ поштена, каже Илија, а има она и једно, опет женско, дете од седам-осам година. Други јој муж умро нема ни година дана, а први био шиптар из Македоније па се тамо и вратио чим почеше први немири. Има она, каже Илија  и сина већ одраслог од првог мужа, али он је негде на раду у Шведској и јавља јој се свако толико а купио јој је и омалену кућу у селу. Илија дакле тврди да му је тек сад лепо, мада ја то тако не видим. Наду да  доведе не може тако лако јер је уведена  квота за нове странце па ни прошле а ни ове године није успео. А није само то, плата му је по закону недовољна да издржава још две особе. Стога је Илија пронашао још један послић па сада кад заврши оно паковање, брже боље оде да још два сата чисти околиш једног трговачког центра. И дође Илија често код мене и стално пита, Треба ли ми ишта?

А рече ми пре неку недељу да му је у полицији обећано да му жена следеће године сигурно улази у квоту  за нове странце те да ће на пролеће, даће Бог, сигурно да доведе своју Наду. И брже боље запуца за Футог само да би Зори приопштио лепу вест. Чим се вратио јавио ми се, а ја га питам – па као је било, је ли уопште силазио. А он ће  - а што би и силазио кад му се ваља опет попети. Па додаје како причам глупости, само су ми оне ствари на памети – шта ћеш, рече ми, остарио па прешо у дечју памет – он мени тако, хе, хе, хе, а исписници смо.

Ето тако живи мој другар Илија овде у овом аустријском градћу нетом уз немачку границу. Сам, у двособном стану на задњем спрату  једног низа  троспратница. Посете га његове кћери редовито кад им затреба понеки еуро и оду. Разапет на све стране, живи Илија од плате до плате. Ових дана, уосталом као и свима нама у Аустрији, легла му је четрнаеста божићна плата (тринаеста стиже у лето као припомоћ за годишњи одмор). Весео је Илија јер за који дан креце опет на пут код његове Наде, а потом ће с њом за Босну да види матер и кућу своју. Кад се врати, питаће ме опет Треба ли ми ишта...