Сукоб два екстремизма

Човек који је, како се верује, аутор антиисламског филма „Невиност муслимана”, који је изазвао насилне протесте муслимана широм света, пре два дана се нашао иза решетака. Овај Американац египатског порекла смештен је у затвор јер је осам пута прекршио условну слободу, укључујући лагање службеника за условну казну и коришћење лажних имена. Судски процес, као и његово комуницирање са медијима протеклих недеља, разоткрили су да Накула Басли Накула има дугогодишњу праксу превара и прикривања идентитета. Час је израелски Јеврејин Сам Басил, час египатски хришћанин Накула Басли Накула, ако у међувремену није Марк Баселеј Јусеф…

Прича о овој особи, којој је у јуну прошле године одређена условна казна забране коришћење компјутера и приступа интернету, била би можда и духовита да у протестима изазваним спорним филмом није досад погинуло више од 50 људи широм света.

Међутим, знатно опасније од четрнаестоминутног видео-клипа, у којем се Алахов пророк Мухамед приказује као женскарош и преварант, јесу анализе односа западне цивилизације и муслиманског света које се чују и објављују у медијима широм света. Сувише такозваних аналитичара олако закључује да су протести муслимана широм света само једна од битака у својеврсном сукобу цивилизација. Док доказују да је ислам „значајно другачији од хришћанства”, ти аналитичари заправо желе да кажу да је ислам лошији од хришћанства, а из тога се сам намеће закључак да је сваки муслиман суштински лошији од хришћанина.

Иако за сваку разумну и иоле образовану особу то не би требало ни истицати, ислам није ништа гори ни бољи од хришћанства, јудаизма или будизма. И свака теорија о наводним суштинским разликама које наводно неминовно доводе до сукоба представља само распиривање екстремизма. И то не само екстремизма у муслиманском свету, који је у извештајима западних медија највидљивији, већ и екстремизма у хришћанском и јудаистичком свету.

Заправо, цело ово верско-политичко замешатељство представља успех екстремистичких група, које се међусобно „хране” екстремизмом оне друге стране. Ово није сукоб цивилизација већ сукоб два екстремизма. С једне стране, исламофобије коју распирују ултраконзервативне хришћанске и јеврејске групе, а с друге стране антиамериканизма и антизападњаштва које распирују радикалне исламистичке групе.

У том распиривању мржње подједнако су екстремни и отровни за човечанство они који пале америчке и израелске заставе на протестима муслимана и, на пример, америчка блогерка Памела Гелер која је на десет станица њујоршког метроа поставила постере на којима пише: „У рату између цивилизованог човека и дивљака, подржите цивилизованог. Подржите Израел, поразите џихад”.

Што је најгоре, захваљујући неактивности водећих политичара и умерених верских лидера, екстремистима добро иде у њиховим наумима. Према истраживању из 2011. године угледног института за истраживање јавног мњења „Пју рисерч”, међу испитаним немуслиманима на Западу чак 58 одсто сматра муслимане фанатицима, док око 50 одсто њих верује да су муслимани насилни. С друге стане, више од 50 одсто испитаних муслимана сматра да су Американци и Европљани насилни, похлепни и неморални.

Ови поражавајући резултати показују да су у својим активностима успели поједини радикални хришћански активисти, попут Памеле Гелер, за које су муслимани обични екстремисти и дивљаци који само желе свети рат. Успели су, међутим, и вође радикалних муслиманских група који су убедили своје следбенике да је видео-клип на „Јутјубу” заправо доказ да Америка, Европа, Израел и уопште хришћанско-јудаистички свет жели да увреди ислам и пророка Мухамеда.

Погрешно оцењујући ислам али и погрешно примењујући принципе муслиманске цивилизације у садашњици, обе стране суштински доказују да не знају ни Куран ни историју ислама. Доказују да не знају да је пророк Мухамед приликом формирања прве муслиманске заједнице најпре протеран из светог града Меке, али да приликом победе и повратка у Меку није промовисао освету. Муслимански историчари наводе да је, приликом повратка у Меку, пророк Мухамед прогласио дан милости. Штавише, историчари додају да пророк Мухамед није убио убицу свог стрица Хамзе, као и да није ни убио нити уништио имовину својих непријатеља.

Чини ми се да има довољно доказа да је ислам подједнако мирољубива религија као што хришћани сматрају да је хришћанство.