Банаћанин у Тенесију

Лета 2015. било је пет година од последње посете мом родном Банату (после 26 година). Било ми је драго што сам могао да се прошетам старим сокацима, прођем кроз поља озареним топлим сунцем и испуњеним жутим сунцокретом, неодољивим слатким мирисом расцветане камилице и тек покошене пшенице. Сусрет са неким другарима из школских дана у пролазу и на сеоској пијаци (већином једва препознатим) у мом Остојићеву, Чоки, Кикинди…

Тих седам дана било је доживљај у правом смислу те речи, по овдашњој фрази – „bittersweet”. То је кад се човек у истом моменту осећа и срећно и тужно, јер се на крају сусрета свако „довиђења” све више осећало као „збогом”. Чудан је осећај бити већи странац међу својима, али непознатима, него овде где сам данас. Време је учинило своје. Као што је за то време много воде нашом Тисом прошло, исто тако се доста преживело и проживело на обали Пацифика, прерији Тексаса и у садашњем недалеком окружењу – Апалачким планинама (Нешвил, Тенеси)!

Сећање на прошлост сваке године постаје све блеђе и блеђе, али док се неки детаљи из тог времена неповратно губе, све остало се још памти и постаје све – драже и драже. То што се губи дође с годинама, законом природе сваком од нас, посебно нама који смо се нашли у сутону животног циклуса. Не може се препричати унучади у средини где живимо чега се још сећамо из свог детињства. Не може им се дочарати нешто што припада другом времену и припада делу света са којим немају никаквог додира. Тешко је то и за оне чији су породични корени пресађени широм старог краја, а камоли овима рођеним преко гране или „Велике баре”.

Наводим ово не због неке носталгије, која је одавно ишчезла, будући да сам две трећине живота провео овде, већ како бих указао на цену за већину нас који смо се, својим избором, отиснули у бели свет и претворили реч „иностранство” у нешто друго. Наиме, ми се данас овде осећамо као своји на своме, а не као кулучари са војвођанских ливада или из шумовите Шумадије. 

Овде имам два сина и два унучета – Џејкоба (17), или Џека, скраћено, од млађег сина (Мајкл Драган), и Алексу (4), од мог најстаријег сина (Саша). Обоје живе у Тексасу. Од поћерке Шери имам унука Харисона (7) и унуку Сару Грејс (5), који живе у Џексону, Тенесију.

Моја Соса (Џојс) брижно прати све њих – где је ко, кад је коме рођендан (захваљујући ’Гугл’ календару) – док сам ја задужен за организовање посете – како и на који начин је најбоље стићи до њих, колима или авионом.

Док ме Џек ословљава са „grandpa”, Харисон и Сара Грејс са ‘B-Pa’ (Би-Па). Алекса је једина која од свог другог рођендана упире прстом у мене кад је отац пита: „Alexa, where is your deda?” Морам да признам да ми ова последња „титула” некако најбоље лежи, иако сам већ одавно навикао да ме у овом комшилуку ословљавају свакојако. Они никако да се навикну на то „-ich” на крају мог презимена, које ни не би било тешко изговорити ако би се изговорило из дна душе, као што се изговара на нашем брдовитом Балкану. Или, прецизније, из равнице мог родног Баната. Али хајде да не ситничарим, иако се из наведеног већ да наслутити да припадам генерацији пре Другог светског рата. Из тог времена још памтим неке детаље скоро као – из прве руке (тачније више памтим Други светски рат иза бакиног запећка, него са школског часа историје).

Бакин запећак био је својевремено најтоплији кутак сеоске пећи, која је грејала целу спаваћу/дневну собу током дугих зимских дана, где сам као основац радио домаће задатке и нестрпљиво чекао следећи дан да се састанем са школским другарима и да се изиграмо на још већем снегу, који је током ноћи нападао. Били су то лепи доживљаји, без којекаквих „ајфона” и других справица којима су данашња деца преокупирана. 

И на крају приче да поменем и ово – у 2016, почетком јесени, биће 52. годишњица мог живота у иностранству. Тамо далеко, у нашем равном Банату, заувек сам оставио изворе само лепих и драгих успомена из ране младости и корене мог детињства, као и вечне куће својих дедова и прадедова.

Поздрав свим земљацима, ма где се налазили!

Никола Врајић, Нешвил