Цртеж вреди као и изговорена реч

Поводом 160 година од рођења оца психоанализе Сигмунда Фројда (1856–1939), у Коларчевој задужбини до 27. децембра може да се погледа изложба „Жене у психоанализи”. Ово је само део поставке бечког Музеја „Сигмунд Фројд”, која осветљава рад жена пионира у овој области, утицај и допринос њихових теоријских радова, а домаћин поставке је Психоаналитичко друштво Србије. Многе психоаналитичарке из прве генерације афирмисале су ову методу у другим земљама: Сабина Шпилрајн у Швајцарској и Русији, Лу Андреас-Саломе у Немачкој, Мари Бонапарте у Француској, Хелен Дојч у САД и Ана Фројд у Енглеској.

– Крајем 19. века код Бечлијки је хистерија уобичајена појава, чији знаци су испољени кроз анксиозност, депресију, општу неприлагођеност, а све као израз егзистенцијалног безнађа и побуне против друштвених стега. И прво Фројдово дело је студија о хистерији. Да није било хистерије, која се јавља и код жена и код мушкараца, питање је да ли би психоанализа била икада откривена. Многе од ових жена су прво биле пацијенти и прошле своју психоанализу – каже психоаналитичар Александар Контић.

На изложби је заступљена Ема Екштајн (1865–1924), ауторка студије „Питања сексуалности у животу детета” из 1904. године. Објављивала је чланке у часопису „Женска документа”, где се бавила и правним положајем неудатих, трудних кућних помоћница и последицом рођења ванбрачног детета о којем брине само мајка. Патила је од депресије и фобија. Кад је завршила своју анализу код Фројда, почела је да ради са пацијентима.

Занимљива је прича Сабине Шпилрајн (1885–1942) која се лечила од хистерије. Докторирала у Швајцарској и постала члан Бечког психоаналитичког друштва. Када је упознала Фројда, прокоментарисала је:
– Дакле, ово је јачи пол.

Бавила се дечјим питањима. У Русији је отворила школу која не спутава децу, него конфликте разрешава кроз креативност.

– Позната је и као Јунгова пацијенткиња и наводно његова љубавница. Њихов пример ушао је у стручне публикације, позоришне комаде и филмове (филм „Опасан метод”), који се бави тумачењем односа лекар – пацијент и динамиком трансфера и контратрансфера у анализи. Била је и пионир аутизма – каже наш саговорник. – Међу првима се почетком 20. века бавила развојем језичке способности детета и везом између мишљења и језика. Радила је 1921. у Женеви на институту као тренинг аналитичара тада 25–годишњег Жана Пијажеа, касније пионира развојне психологије – истиче Контић.

Лу Андреас-Саломе (1861–1937) изучавала је женску сексуалност у доба када преовладава дискусија о половима, где је женски пол доживљаван као инфериоран. У чланку „Човек као жена” из биолошких фактора извела је тезу о супериорности жене. Објавила је чланак „Нарцизам као двоструки смер”, и у рад уградила и Рилкеову необјављену песму „Нарцис”. Са њом у вези био је Виктор Тауск који је учио у Загребу и Сарајеву. Један је од првих аналитичара који је писао о психозама. Да није извршио самоубиство, сматра наш саговорник, можда би био зачетник психоанализе на Балкану.

Даље пратимо судбину Хелен Дојч (1884–1982) која је објавила „Психоанализу женских сексуалних функција” и капиталну „Психологију жене”. Једна је од најдаровитијих Фројдових асистенткиња. Добила је задатак да развије концепт супервизије, односно праћење кандидата од стране искусног психоаналитичара.

А Мари Бонапарте (1882–1962), пак, преводилац је Фројдових списа на француски, ауторка је 50 чланака и око 20 књига. Фригидност је основни разлог за њене психоаналитичке сеансе код Фројда. Ауторка је психобиографије Едгара Алана Поа на 700 страна.

– Она је потомак Наполеонове лозе. Спасила је главу Сигмунду Фројду из окупираног Беча, када је наступио прогон Јевреја. Преко својих веза обезбедила му је да оде у Париз, па у Лондон – истиче Контић.

Део изложбе посвећен је и Ани Фројд (1895–1982), најмлађој ћерки од шесторо Фројдове деце и великом имену дечје психоанализе. Кроз дечје цртеже тумачила је њихов интимни свет: страх од одвајања, страх од мрака, верујући да цртежи имају исту вредност као изговорена реч. Њена књига „Его и механизми одбране” постао је класик психоаналитичке литературе, како каже Контић. Из Беча је прешла у Лондон где је основала клинику на чијем челу је била три деценије. Данас у Лондону, као и Бечу, постоји Фројдов музеј.

Од утицајнијих имена наш саговорник помиње још и Рут Брунсвик, Маргарет Малер и Меланију Клајн и додаје да половину свих психоаналитичара у савремено доба чине жене.