Случајни сусрети – намјернa питањa

Увијек, баш сваки пут, кад прочитам понешто о нашем животу између тамо и oвамо и дилемама са којима се људи боре, присјетим се једног сусрета и разговора у возу са једним Грком у Стокхолму. Сасвим случајни сусрет, у љето 2002. године, отворио je, бар за мене, важно питање o преношењу знања из српске у друге културе. Шта су исељеници српског поријекла учинили и шта објективно могу учинити на «превођењу» знања из културе и о култури којој припадају у културе земаља у којима живе? Наравно, питање се може поставити и обрнуто. Колико смо урадили, да понешто из културе земље у којој живимо опричамо на српском језику. Појављивањe рубрике «Mој живот у иностранству», озбиљност тема и начин на који размишљају аутори али и размишљања учесника у дискусијама охрабрили су ме да са читаоцима «Политике» размјеним мишљење. Прво прича о том случајном сусрету са Грком.

Био је љетни дан. Шинобус је кренуо пругом јужно од Стокхолма. У вагону стотињак путника. Њих десетина стоји на проширењима код улазних врата. Чује се само климатизатор. Точкови не клапарају. Шинобус клизи. Тишина царује у вагону препуном путника.

На сједишту поред полуотвореног прозора, преко пута мене, старија дама чита књигу. Иза ње још један путник чита књигу. Видим наслов. Карактеристичан. «Gisslan» (Таоц). Тамо даље, у дубини, код још једног путника књига у рукама. Па код још једног.

Баш те године објављен је податак да седам од десет Швеђана прочита најмање једну књигу годишње. Сумњам да се то може рећи за Србе. Срби пишу а не читају књиге.

Скоро сваки путник у рукама држи «Метро», новину која се бесплатно дијели на полазним станицама. Освајање свијета бесплатним новинама кренуло је одавде из Стокхолма. Почела је тако револуција у историји новина која ће се сигурно завршити побједом концепта бесплатних новина. Интернет ће само убрзати гашење традиционалних новина које се купују на киоску.

У вагону сви смо били таоци, својих или туђих мисли.

Из торбице, а торбица је овдје сваком путнику и сваки дан једна врста сапутникa, узео сам фасциклу да понешто, док путујем, урадим и вријеме искористим.

На фасциклу стављам каталог Графичког атељеа ”Дерета” из Београда, да одаберем књиге и обогатим кућну библиотекицу. Књиге су веома јефтине. Добар је избор – чак 278 наслова.

Старији човјек који сједи поред даме која чита књигу, уз учтиво извињење обраћа ми се питањем; да ли је каталог на српском или руском? Кад је сазнао да је на српском разговор крену. Од Грчке (јер он је, показало се, Грк) и за мене неочекивано – од нашег Хиландара.

Воз клизи, станице долазе и пролазе. Долазеће станице најављује глас-аутомат.

У цијелом вагону једино смо разговарали само нас двојица.

Лијеп и разумљив ми је шведски мог саговорника.

Сабесједник ми вели како су нека слова са каталога код мене подударна са словима у грчкој абецеди. Кажем му да знам за тај податак и додајем како jе старословенска ћирилица настала из грчког писма.Потом је причао о српском манастиру у Грчкој. Био је тамо, вели, у посјети неколико пута. Кажем му да знам за наш манастир на Атосу и да се зове Хиландар. Он набраја поименице и друге православне манастире на Светој Гори, говори из којег времена потичу и додаје како је на Свету Гору забрањен приступ женама. Објашњава и због чега.

Жена поред прозора обиљежи страницу у књизи коју је читала и затвори је.

Православни свијет, каже мој сабесједник, након што је испричао основно о Хиландару, слави ускрс једну недјељу послије католика. Само једном у неколико година православни Ускрс пада мјесец дана послије католичког. И то је било те 2002. године.

Разговор настављамо о Шведској, Грчкој и земљи које више нема.

Лијепо је овдје живјети и радити - у Грчкој љетовати, каже мој сапутник који овдје живи тридесетак година. У Шведској је вели од осам до девет хиљада Грка. Многи су се вратили. Хвали Шведску и њен стандард, али озарена лица прича како се у Грчкој све боље живи и како се планира вратити кући – у своју кућицу.

Ако је судити према овдашњим новинама сличне планове нема познати и мој омиљени писац Теодор Калифатидес који пише и објављује на шведском, кажем.

Пита ме мој сапутник и сабесједник Грк за моје планове. Одговарам како Шведска одавно није моја алтернативна домовина, него је и моја кућа и мој дом и како сам недавно читао књигу о мојој бившој домовини на шведском језику. У тој књизи њен аутор описује сусрет са Бранком који двадесетак година ради у Шведској а љетује на Јадранском мору. Сусрет једног Швеђанина са натурализованим Швеђанином догодио се у близини куће, коју је Швеђанин изнајмио уз морску обалу, одакле је одлазио на путовања по Југославији. Бранко је говорио писцу како је странцима тешко да разумију Југославију и збивања у тој земљи. Писца је, међутим, интересовало да чује запажање Бранково који познаје и Шведску и Југославију. «У Југославији не смијеш ништа рећи, а можеш радити шта год желиш. У Шведској можеш рећи шта год желиш али мораш радити онако како пише у законима те земље», објасниће писцу његов јунак којег је случајно срео као што сам ја случајно срео мог сапутника Грка.

Пред Тумбом најављује да ће ускоро завршити путовање и да му је жао.

Са осмјехом на лицу напусти вагон. Жена поред прозора, отварајући поново књигу, промрмља само једну ријеч, нешто као наше невјероватно. Уз извињење пита ме за наслов књиге о којој сам причао и како се зове писац. «У Данкиној кући» а писац је Стуре Шелберј, одговарам а она додаје како ће је обавезно прочитати.

Тишина се поново уселила у вагон. Док је шинобус освајаo километре чуo се само климатизатор. Јавилa су ми се тада, први пут, питање с почетка овог текста.

И ова мисао јави се кадкад. Како би било лијепо и корисно да се појави неко у ери свемоћног Интернета да сабере Србе око идеје представљања српске културе на језицима земаља у којима живи већина усељеника српског поријекла.Чини ми се да рубрика у «Политици» «Мој живот у иностранству» потврђује да има снага које су кадре то урадити.