Сузе за Бурму

Десет хиљада метара од земље, седим у авиону „Сингапур ерлајнза“. Авион прелеће преко Андаманског мора, северног дела Индијског океана и иде према Европи. На жалост не према Србији, него према до-зла-бога-досадној Немачкој. Путујем у Јевропу пословно из Сингапура у коме живим и радим, кад не живим. Испијам винце и поспан разгледам часописе.

У једној од тих шароликих и глупавих публикација читам о новом филму „Рамбо 4“ који је направио некада ок тип и не тако добар али симпатичан глумац  Силвестер Сталоне. У јавности познат као "Роки" и још познатији као почетна идеја за име и бренд наше музичке звезде Рамба Амадеуса. Филм  „Рамбо 4“ се догађа у пограничном делу између Мјанмара (раније позанатијоег као Бурма) и Тајланда. Филм је најновија епизода у саги о америчком ветерану вијетнамског рата који никако да остари и да се уозбиљи... и направи неки бољи филм, нешто као први „Роки“. Невероватно како те неки тривијални чланак о безначајном филму подсети на фундаментално значење живота....мога живота у иностранству.

Земљу у којој сам провео доста година свог живота – Мјанмар - пре недељу дана је погодио циклон "Наргис". Невреме које је довело велике таласе, поплаве, кишу и ветар је побило огроман број људи и још више њих оставило без склоништа и крова над главом. Највише људи је погинуло у сливу реке Иравади јужно од главног града Јангуна раније познатијег као Рангун. Док пишем ове редове број мртвих се повећава а помоћ која пристиже из целог света не може да дође на време до пострадалих који труну негде у делти гладни, жедни и болесни. Гледам на телевизији снимке мртвих полуголих тела која су се заглавила у гранама порушеног дрвећа и кућа. Тела која су поређана на блатњавим путевима и чекају да буду сахрањена или вероватно бачена назад у реку. Зашто копати гробове кад имаш тако моћног гробара као што је Иравади. Страшно

Живео сам у тој дивној земљи око 8 година. И дан данас када живим у Сингапуру често одем тамо кад се зажелим тишине и мира. Стекао сам тамо многе пријатеље. Углавном сам све успео да их контактирам после овог невремена и хвала Богу сви су живи и здрави. Неки су успели да запале на време, а неки су остали у кућама које су ипак издржале највеће налете ветра. Међутим они су или странци или релативно богатији бурманци који живе у бољим и јачим кућама и зградама са јаким крововима и генераторима. Многи други на жалост нису били исте среће, поготово они који су живели у сиромашним четвртима, у фавелама и кућама од бамбуса и јужно од Јангуна и у долинама око Иравадија.

Мјанмар је земља Југоисточне Азије. Налази се између Индије и Тајланда. Велика је као Енглеска и Француска заједно и има око 50 милиона становника. Прва цивилизација која је насељавала ово подручје јавља се још почетком 9. века када су се овим просторима владале Мон и Пју цивилизације. Бурманци који су дошли касније са севера су се током много векова борби и ратова учврстили као једна од главних етничких група. Бурмански краљеви су касније били једни од најмоћнијих властодржаца у овом делу Азије све до почетка 19. века кад су Енглези навратили у комшилук. 1885. је и последњи краљ Бурме Тибо, свргнут од стране Енглеза. Од 1885. па све до 1949. Бурма је била британска колонија. Бурма или Мјанмар - како се данас званично зове је земља која има много етничких група као што су бурманци, Мони, Карнце, Шани, Кацхини итд.

Везе са нашом земљом су се углавном учврстиле почетком постојања покрета несврстаних. Раних 50 година прошлог века Јосип Броз је послао бурманцима пошиљку оружја која је спасила тадашњу владу да не падне под нападом армије мањинских Каренаца који су пришли самим предграђима Рангуна. Пошто су бурманци били неповерљиви према Совјетима и Америма покрет несврстаности је некако био и природно уточиште различитих влада које су владале овом земљом. Многи наши људи су обитавали у Рангуну још од раних педесетих и учестововали у разним пословима - од отварања рудника, градње брана и фабрика. И дан-данас постоји пар породица наших људи који обитавају у тој земљи и најзаслужнији су за добро име Србије у тој азијској земљи.

Ајд да се задржимо на тематици ове рубрике. Какав је био мој живот у Мјанмару? Тешко је 8 година сажети у неколико пасуса и не направити их безначајним и тривијалним. Да могу да насликам то све у овом чланку бацио бих на ове странице велике количине златне боје, истог злата којим су обложене највеће бурманске пагоде као пагода Шведагон у Јангону. Зелена боја палми и бесконачних џунгли. Разне нијансе плаве боје. Од светло плаве, боје пријатељског и сунчаног неба до мрачно плаве, готово црне и претеће боје истог тог неба које само што се не отвори са стравичном монсунском кишом која чисти све - од прљавштине, болести, грехова до на жалост људских живота. Е баш тако. Од среће, преко досаде до очаја и назад.

Шта та земља мени значи? То је земља у којој сам упознао љубав свог живота. Једне дивне вечери са пуним месецом и испод палми на журци у башти мога пријатеља, угледао сам је први пут. Једно прекрасно лице самоуверено иде према мени и продорним очима ми без речи са сигурношћу која не дозвољава сумњу и отпор, даје до знања: "Готов си!". ...и био сам. (Само да напоменем да она има другу верзију овог догађаја, али ја се држим своје).

Дошао сам у ту земљу као „зеленко“ из Београда са двадесет и нешто година жељан авантуре, самосталности и сукњи, а отишао 8 година касније у нова лутања са жељом да будем добар муж, отац и људско биће. Хвала вам Мјанмарци!

Па какве везе са свим тим има поменути Силвестер Сталоне са почетка ове приче?

Негде пре 15 година док сам још живео у Мјанмару назвао ме је један ортак Бурманац иначе банкар али који је привремено радио као продуцент у једној бурманској филмској компанији. Каже снимају један историјски филм и требају им глумци који ће да буду „лоши момци“ илити Енглези. У филму се радило о задњем бурманско-енглеском рату 1885. када је енглески генерал Пендерграст коначно успео да са својом флотилом стигне до тадашње бурманске престонице Мандалај и зароби последњег бурмаског краља Тибо-а. Британци су после изгнали Бурманског краља у Индију и успоставили колонијалну власт над целом Бурмом. Прича такође говори о покрету отпора који су организовале бурманске патриоте против омрзнутих колонизатора.

Ортак ми рече... треба нам неко да глуми генерала Пендергарста. Супер, кажем ја. Иако никад нисам глумио а увек сам желео да будем негативац у филму. Додуше више бих волео да будем Шваба, Индијанац или гангстер али шта ћеш, тематика је тематика. ОК, кажем, бићу Енглез ако немате ништа друго.

Већина филма се снимала у старој престоници, граду Мандалају, међутим последњи кадрови су снимани у сливу реке Иравадија око града Лапјута због погодног терена за снимање битке на реци. То је баш део Мјанмара који је пропатио највише током овог циклона. Гледао сам тада смирена рибарска села и пиринчана поља около и ни слутио нисам да та оаза може икада постати поље смрти. Али, одох ја поново у "мрак". Да се вратимо на филм.

Те сцене филма су дочарале сцену битке кад су енглеске топовњаче нападале бурманске тврђаве и бурманску краљевску армију која није била дорасла добро наоружаним енглеским маринцима. Ја буквално ништа нисам имао да радим, само да с времена на време извучем мач из корица и да се дерем нешто као "паљба", не сећам се више. Ти кадрови су били толико добро снимљени да је задовољни режисер дао бурманским статистима бесплатну клопу и пиво. Е то је била катастрофална грешка. Бурманци су скочили на пиво и ускоро су на мом броду и на бурманској тврђави и маринци и војници лежали наоколо. Момци се напили, не могу да поднесу алкохол. Да би завршили снимање тог дана, продуцент и режисер у паници отперјаше до оближњих села да запосле још локалних статиста, а ја остах са шаком својих трезвених маринаца на палуби једног од бродова.

Био сам у ствари срећан што ћу моћи да попричам са овим људима на миру и без топовске паљбе у позадини. Рекли су ми да су неизмерно срећни да буду статисти у овом филму. И да су плаћени пар долара што ће им свима омогућити да купе доста ствари у продавницама, поклоне за децу, нове тканине за жене и девојке а неки млађи ће да запале до оближњег града на теревенку.

Један од њих који је ћутао све време наједном ме упита: "одакле си ти генерале?"

Нисам могао да одолим а да не измишљам: "Из Америке, из Холивуда".

Маринац ће опет: "А, јел си ти нешто као познати глумац? Ако јеси тражићу ти аутограм".

Ја поново: "Па јесам, познат сам мало"

Маринац: "А, како се зовеш?"

Генерал илити ја: "Силвестер Сталоне"

Маринац: " Извини нисам чуо за тебе"

Увредих се ја мало, како то да овај момак из бурманске забити никад није чуо за

Силвестера, па сам га саркастично упитао: "А за ког си америчког глумца чуо?"

Маринац ће на то: "За Џона Вејна, наравно"....е брате у праву је. Како ћу да се такмичим са Џон Вејном. Е мој Роки. То је био мој први и последњи глумачки подухват. Ко је кога леватио види се.

Назад на небу изнад Азије.Авион је сада изнад Индије, све даље од Мјанмара.

Гледам ТВ и подсвесно покушавам да препознам лица жртава са екрана „ББЦа“. Стјуардеса ме забринуто погледа. Није ми понудила још једно пиће. Можда мисли да сам пресисао па ме обхрвале емоције.

Мени се учини као да чујем глас негде из дубине "Довиђења, генерале".

У себи одговарам "Довиђења маринци моји. Живи били, видимо се некад негде, надам се".